УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

Претражи овај блог

субота, 07. јануар 2017.

КО ТО ТАМО ПЕВА?

Душан Ковачевић: Написаћу књигу о “Ко то тамо пева” . Радмила РАДОСАВЉЕВИЋ | 06. јануар 2017. 20:00 | Писац и сценариста о трагикомедији коју су критичари прогласили најбољим српским филмом, значају сценарија, историји нашег живљења

 Душан Ковачевић
Душан Ковачевић

*....(   - Овај избор Кинотеке је подсећање на филмове који су рађени током прошлог века - захваћен је цео 20. век, и изузетно је драгоцен - каже Ковачевић за “Новости”. - Ови филмови ће бити сачувани од нестајања, а ми ћемо имати могућност, као и наредне генерације, да се сећамо вредних остварења и људи који су одавно отишли, и који су врло често заборављени. Мислим на значајне филмове и ствараоце између два светска рата и после рата, који су поставили темељ српске кинематографије.
Говорећи о “српском филму”, сматра Ковачевић, мора се рећи да наш филм не може бити апсолутно “чист”, зато што су у његовом стварању, нарочито у послератним годинама, учествовали људи из разних крајева, тако да у већем периоду не постоји ни “чист” српски, ни “чист” хрватски, словеначки или босански филм.
- Како може бити “чист”, ако га је режирао редитељ из друге републике, или ако главне улоге играју глумци из других република. Филм је био врста сарадње драгоцене за историју југословенске кинематографије, а после поделе по новим државама, почела је да се “дели” уметност, што је немогуће, бар што се филма тиче - филм је колективна уметност, дело стварано од рада многих људи који су учествовали у његовој реализацији.
СЦЕНАРИО ЈЕ НАЈЈЕФТИНИЈИЈЕДАН од најбитнијих, основних проблема нашег филма је сценарио, сматра Ковачевић, недостатак добре, квалитетне приче.
- Од добре приче може да се направи и лош филм. Али, од лоше приче никада није био добар филм, и то правило доказано је милион пута. А сценарио је најјефтинији, он скоро ништа не кошта. Ако се за филм потроши, импровизујем, пет стотина хиљада евра, сценарио кошта пет хиљада. Дакле, један одсто, и ако нећете да додате још два-три одсто, па да више људи учествује у томе да се направи добра прича, и деведесет и девет одсто потрошите на неке друге ствари, а не на оно што је суштина, онда доброг филма нема.
Занимљиво је да је овај избор критичара Кинотеке ставио на пиједестал Ковачевићев филмски део каријере, иако је највећи ауторитет најпре стекао као драмски стваралац.
- Превасходно живим у кући која се зове позориште, али, с времена на време излазио сам из те куће у велики свет филма и филмске уметности, радећи, пре свега, филмове на основу мојих позоришних прича које су, заправо, “преписани” филмови из живота са много фантастике. Последњи пример за ово што причам је “Хипноза једне љубави”, која је, заправо, филм. “Преписивао” сам филм и писао га као драму да би могао да се изведе на сцени. То што сам “преписивао”, пошто се прича одвија у екстеријеру, што је у драмској литератури ретко и тешко, и догађа се у јединству времена и простора, лако се може вратити тамо одакле сам “преписао”, у филм. Говорим, заправо, о нечему што је јако битно, а то је квалитет сценарија - за мене је добар филм пре свега уметност добро испричане приче, којa остајe заувек.
Ковачевић ће, како каже, једног дана написати занимљиву причу о стварању “најбољег српског филма”, “Ко то тамо пева”, јер су до сада о његовом настанку испричане многе приче од којих већина почива на импровизованим анегдотама.
- Биће занимљиво испричати како је Шијан снимио филм који је спремао Паскаљевић - захваљујући Божи Николићу, сниматељу овог филма, или, зашто су два позната глумца замењена уочи снимања, или, зашто је Титова смрт задржала италијански циркус са животињама који је требало да учествује у задњој сцени, или, како су се поједини чланови колегијума “Центар филма” борили да се избаце песме као “сувишне”, или, како је посебна комисија оцењивала “идеолошки значај” филма који, како су сумњали, не приказује реално стварну трагедију почетка рата, или... Све до сумње да ли ће такав филм бити гледан, и да ли ће вратити 250.000 марака колико је коштао - истиче Ковачевић.
Заједнички “именитељ” свих пет изабраних Ковачевићевих филмова су приче о нама и нашем менталитету, нашим карактерима и апсурдима.
- То је историја нашег живота, нашег живљења на овим просторима, o нашем постојању, нашим путевима и боравку у земљи Србији. И што су те приче раскошније, и ти филмови су бољи, са свим оним тамним сенкама, које нас вечито прате.  (.......)

среда, 04. јануар 2017.

Моја фасцинација књигом ...

У шта све може да се претвори књига. - Идеја да је свако књижевно дело и субјекат за себе, и објекат по себи, и да су интервенције безбројне, како менталне, тако и физичке, остварена је на изложби Гордане Каљаловић Одановић. - Аутор: Милица Димитријевићсреда, 04.01.2017. у 09:05
Гордана Каљаловић Одановић: Истекло време, интервенција на књизи (Фото: Лична архива)
„Књига се може отворити било где”, написао је Пол Валери у делу „Песничка искуства”. Управо овим цитатом почиње и каталог за изложбу „Књига изван књиге”, која ће до 1. марта 2017. трајати у холу Народне библиотеке Србије, а чија је ауторка Гордана Каљаловић Одановић. Идеја да је књига и субјекат за себе, и објекат по себи, и да су интервенције што се ње тиче безбројне, како менталне, тако и физичке, оваплоћена је на овој поставци.
У храму књиге ова уметница, која је дипломирала и на Факултету ликовних уметности (касније и магистрирала) и на Филолошком факултету (оба у Београду), некадашња кустоскиња галерије Дома ЈНА, о књигама промишља и текстуално и скулптурално – њихове су корице трансформисане, унутрашњост измењена, обликована различитим мотивима, њихове су странице постале структуре, речи су постале инсталације.
– Моја фасцинација књигом креће од најмлађих дана. Из тог времена, кад сам научила да читам, памтим посебно мирис књиге, скоро прустовско осећање. У свако сам дело улазила преко те чулне сензације да би ме текст после уводио у посебну мисаону сферу. Будући да сам и кроз студије била упућена на књиге, посебно на енглески језик и књижевност, тада сам највише и читала. Надаље су књиге проналазиле мене и ја њих, у мојој потрази за проширивањем задовољства и знања – прича Гордана Каљаловић Одановић, чије је интересовање било и у вези са стручном уметничком есејистиком, што је ширило њене видике, посебно као професорке.
Са једне стране, ту је материјалност језика. Речи излазе из оквира књиге и добијају ново значење. Са друге, књига је опредметњена. Она је рекомпонована сечењем, шивењем, лепљењем, бојењем... Ауторка, како је то приметио Стеван Вуковић, даје одговор на питање шта би све књига могла да буде и у шта бисмо све могли да је претворимо.
– Свака добра књига пружа велики отпор. Њу морате да савладате да бисте у њу ушли. Рвете се с њом, са проблематиком. То мислим када је у питању текст. Опет, није једноставно било ни размишљати скулптурално, просторно. Истина, ја увек тако разматрам свет, најпре на тај начин, тако мислим, али је са књигама било специфично. И ту је постојала борба. Књигу претворити у посебну скулптуру, оспољити је а да опет то остане књига није било једноставно. Сам процес рада на припреми изложбе трајао је неколико месеци – објашњава уметница и препричава једну ситуацију од пре десетак година која је, посредно, инспирисала целу причу. (.....)
            = одломак: извор - Политика.

понедељак, 12. децембар 2016.

НЕКОЛИКО ВЕОМА МУЧНИХ УТИСАКА СРЕДИНОМ ПОСЛЕДЊЕГ МЕСЕЦА У ГОДИНИ 2016. / Белатукадруз



НЕКОЛИКО ВЕОМА МУЧНИХ УТИСАКА 

СРЕДИНОМ ПОСЛЕДЊЕГ МЕСЕЦА У ГОДИНИ 2016. 



Не знам који је мучнији од тих утисака којих никако да се ослободим. Да ли невероватна прича, објављена у новинама ( СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ.Маршал присвојио штафету краља Петра / Иван МИЛАДИНОВИЋ |Вечерње новости, 11. децембар 2016. 12:35 |)? Или је то горка констатација познатог писца писца Душана Ковачевића: „Бићемо мањина у Србији?² 
А може бити то и тзв. „ексклузивна, само његова“ „истина“ , Александра Ђукановића,  после тродеценијског ћутања, први пут обелодањена како је контроверзни документ 1986. године објављен на страницама "Вечерњих новости"?
Да ли је то скоро невероватан случај Професора  Маринковића  у његова "два квадрата" окруженог  непрегледним благом књига и најнужнијим намештајем?⁴
Или, рецимо,  крај романа,  једног савременог српског писца о пропадању стишког села, које може бити парадигма и за многа друга по Србији, Милисава Миленковића: — Веће би коло било кад би устали момци из гробова! / Није био сигуран да ли је чуо нечији глас или је то помислио. Само је знао да је више мртвих, него данас живих момака, не само своје генерације, поименце и по лику знао. У целој Србији је исто!....“⁵

Титоизам је читавим генерацијама систематски испирао мозак, титоисти су то радили са убеђењем да чине праву и најбољу ствар. То је оставило неописиве последице на многе људе, тај сплет систематских, лажирања, мистификација, улепшавања и дотеривања историје. То се понекад види и из  коментара уз понеке чланке  штампане у најтиражнијим издањима. Има таквих коментара који нису на нивоу ни пећинских људи. И ту се понајвише и најдрастичне види «напредак» тзв. југословенске револуције, који је оставио погубне последице. То потврђује и та, коначно, обелодањена прича о томе како је маршал присвојио штафету краља Петра и уз чију помоћ.
За човека који последњих година путује Србијом уздуж и попреко, и не заобилази и најзабаченија села Србије, како би «Заветине» донеле понешто од слика пропадања српских села, како би упозориле, указале, колико је алармантно стање,коме ни једна влада у последњих четврт века никад није искрено пришла и удубила се у тај највећи егзистенцијални и национални проблем државе Србије, разложно упозорење једног писца, не привредника, не народног посланика, не министра пољопривреде, Душана Ковачевића, није само последња опомена, већ је својеврстан крик, оног који осећа тај горући проблем српског села, као со у рани. Како то да држава Србија има министре за разноразне области, а нема макар министра без портфеља за  највећу фабрику под небом на Балкану, српско село?


Како то да у владама Србије последњих деценија нема ни једног сељака-министра? Који би сигурно био много вреднији и агилнији од свих ових бледих копија које морамо да слушамо и понекад гледамо (са тв екрана)?
Грдна ли је то  „ексклузивна, само његова“ „истина“, Александра Ђукановића! Шта она у ствари открива? Шта је то екслузивно у њој?  
«.....Академија је од првог дана тврдила да су објављени наводи део сировог материјала, који није усвојило ниједно тело САНУ, те да о Меморандуму не може да се говори као о званичном документу. Политички врх Србије, Иван Стамболић и Драгиша Павловић пре свих, али накратко и Слободан Милошевић, међутим, имали су потпуно другачији став. Објављени материјал сматрали су директним ударом на поредак, уставно уређење и основна начела државе. Уследиће офанзива оптужби, увреда и претњи на рачун Академије и њених чланова из свих делова земље, посебно из Хрватске и српских покрајина. - Тезе академика биле су веома опасне. Сматрао сам да се рат може избећи само очувањем Југославије и суживотом Срба и Хрвата. Зато сам био жестоки критичар ставова Добрице Ћосића, чију сам улогу у САНУ међу првима јавно осуђивао. За мене је он био највећи писац свог времена, али са великим политичким амбицијама. Он и његове идеје стајале су и иза овог пројекта Академије - сматра Ђукановић...»
Шта значи то – објавити без дозволе део сировог материјала једног документа*? Ко ће овом човеку данас веровати да је он све то, као новинар могао да ради, зато што је, наводно, био сибила, и знао шта ће се догодити? (- Нацрт текста био је доступан кругу људи блиских академицима који су радили на писању. Од њих сам га и ја добио. Донео сам га кући и цело вече провео читајући га. Потом сам сео за машину. Сматрао сам да му је место у новинама, уз жестоку критику - прича Ђукановић. /  ... У КЛИНЧУ СА ИСАКОВИЋЕМУ РАЗМЕНИ ватре између руководства САНУ и "Вечерњих новости" јесени 1986. године пуцало се из свих оружја. Потпредседник Академије Антоније Исаковић новинара Ђукановића оптуживао је да је режирао "српски Вотергејт", да је крадљивац и полицајац, а овај њему отписивао да стоји иза политичког тероризма, стварања једноумља у САНУ и кукавичког сакривања одговорности.) Мислим да су поједини читаоци, коментаришући овај сензационалистички чланак, шкрто и одсечно написали добре ствари о таквом једном чину. Још је невероватније да овај новинар данас тврди како је «ћутао све време, јер га нико није ништа питао», а «Новости» досољавају «Цену ангажмана око Меморандума САНУ, као и многи други актери овог политичког трилера, платио је и Александар Ђукановић. Жестоко је оптуживан за крађу и подметање, а појединци су тражили чак и његову "главу на тањиру". Причало се да је део пројекта савезног ДБ, продужена рука Стипе Шувара, да је злоупотребљен и искоришћен у обрачуну политичке врхушке... Место дописника "Борбе" и "Новости" из Париза, на које је послат убрзо по избијању политичког скандала, тумачено је као награда за добро обављен задатак, иако је исти посао радио и раније - од 1977. до 1981. године.» Какву је цену платио Ђукановић? Зар није награђен «за добро обављен задатак»? И опет долазимо до питања – како то да једино у Србији није дошло до лустрације?
На другој страни, то што се догодило Професору Маринковићу, може се догодити сутра, прекосутра, или кроз коју годину, вашем или мом сину, доктору стоматологије, шумарском инжињеру, или хиљадама других младих а незапослених људи зашлих већ у четврту деценију живота без икаквих изгледа и нада за будућност и запослење. Коментатори Рођа и Петар пишу : Rodja 11. децембар 2016. 17:37 #4321660 Nauka,umetnost i novac na idu zajedno a narocito kod nas  Petar 11. децембар 2016. 22:07 #4321981  Reci ti meni kako pošten naučnik i profesor može u Srbiji da zaradi sa stan od "plate" ili da otplaćuje kredit od min. 30-40.000 evra za stan? Za ovog se zna da nije "prodavao" ispite i ocene, nije bio član nijedne partije, drugim rečima pošteno je životario samo od plate...  То је истина. То што се догодило Професору Маринковићу велики је блам за државу Србију. Понављам, то се може догодити и вашем сину сутра, прекосутра. То је мисао која ми не да мира, од које не могу да заспим, због које се будим као из какве море.Какви смо ми друштво и каква држава кад су могући такви случајеви!
Када је реч најновијем Миленковићевом роману,  који препоручује овим речима колега-писац (Радован Бели Марковић,  308 стр. романа), «Помало је оваквих романа у тужном овом свету,кад се сви претварају да знају куда су кренули», за оне који и не знају да постоји и да је уопште штампана ова књига (у тричавих 250 пр., али боље и то, боље ишта него ништа!)  да наведемо  још неколико редака Марковића:»успомене су предмет приповедања, уједно и смисао романа Доба ветрова, друге књиге (за сада!) ненамирене трилогије, с тим што успомене, у Миленковићевом роману, представљају «заштићене зоне» пред наплавинама оног што називамо свакодневни живот».»  Наизглед то су општа места, можда и неспретна похвала, али кад човек прочита књигу Миленковића, кад стигне до редака које смо издвојили (доле у фусноти 5), онда и похвала Марковића добије своје оправдање. Чини ми се да је Миленковић у овом свом најновијем роману  дотакао   ону тему, која се тиче болне изјаве Душка Ковачевића, о томе да можемо  бити врло брзо национална мањина у својој земљи, не само због опште познатих разлога, већ и због извесне апатије, отуђења, уверења да се изван села може живети много боље и лакше. Миленковић је због густине прозног ткања заслужио много више похвала, и нема сумње  да је олвај његов последњи објављени роман врсна и често убедљиво писана књига , мада мора се рећи да има превелики број не само мањих него и грубљих штамопарскиг и других грешака. Друго издање би требало пажљиво редиговати, исправити, отклонити уочене грешке (на пример  да «Политика»  кошта пред Први светски рат 2 динара!! – стр. 54.  Како 2 динара, када је во од петсто килограма у то време продаван за педесет банки!Или – пример са 221 стр. романа, последњи параграф у дну стзранице, где Миленковић описује «Господске дубраве»,  епизоде из дворског живота средњевековног српског племства, и пише: «А њиве засејане житом и кукурузом, као и кромпиришта.... «; да ли у то време има кромпира у Србији? Другим речима – поступак митизације је допустив, легитиман, али писац би се морао потрудити да буде и убедљивији; иста примедба се односи и на стр. 86, на наводни долазак краља Петра у «Мишљеновац, код фамилије Лукић»  ). Али, без обзира на ситније примедбе, ове и неке друге, Миленковићје написао једну опд својих најбољих књига, приближавајући се искону, убедљиво и зналачки, и дајући на многим страницама  књижевно убедљиве ликове и ситуације једног поднебља  које је дало песнике, али не и даровите приповедаче, те је и у том смислу ова књига важна, и зато треба да буде поново штампана са наведеним исправкама и у већим тиражима. Из ових крајева је много света отишло на привремени рад у Европу и другде, пре свега су отишли сељаци из ових крајева, и то је било погубно, икмајући у виду последице.  Миленковић о томе (речима својих јунака) кратко и убедљиво каже: «Знају они шта раде (мисли се на Швабе, додао Белатукадуз), промућурнији су од нас српских гоља....Кад сељака једном измамиш из његовог брлога где се окотио, он се ту више не враћа... И тако мало мало док Србија не запусти», стр. 296). Ево, коначно се појавио значајан приповедач североисточне Србије, запустеле...
На шта нам земља у целини личи? На шта нам личе села? Каква ће бити кроз десет или двадесет година? Због тога помишљам да дижем сидро из Београда, и да се вратим у Звижд на скроман посед наших дедова и оца. Престоница и градови Србије су кроз векове били неисцрпни резервоар обнове и државе и градова – како је дошло до тога да села запустеше? И научници и писци су дали одговоре, давали су их и понеки политичари у автреним говорима, које су заборавили, јер их је, изгледа,  упропаститељ Србије (да му не спомињемо име) директно или индиректно корумпирао, поткупио...  Понекада се будим, после читања добрих књига, врсних чланака прожетих духом нелажног писања,  усред ноћи и зурим у плафон. Згрожен српским менталитетом, лаковерношћу, равнодушношћу према наслеђу (пре свега земљи и поседу, кући која је потомцима остала од очева и мајки), и склоности ка  самозаваравању и омаловажавању исконског, вредности, земље која их је створила, и заслужних људи који су  помагали успону Србије. .. Овде не цене писце, ни оне највеће, ни Лазу Костића, што рече недавно  глумац Војин Ћетковић.  
«... Шта би с Лазом Костићем било данас да је жив?
- Овде га сада нико не би ни приметио. У његово време књижевници, песници, сликари били су важни. Њихова реч имала је снагу, јер је држава била млада, скоро тек изашла из турског ропства, и требало је ту државу стварати. Људи на власти су апсолутно схватали да су уметници ти који остављају траг о државности и о постојању једног народа на неком простору. Иако је и тада било беде и немаштине, ратова, интереса великих сила, тадашњи владари су знали да треба да буду мецене. Данас се то не схвата, сада је целокупна уметност у запећку...»

    ______________________________

²  Једина нада је љубав према ближњима и земљи којој дугујемо све што имамо.... Душко Ковачевић о представи "Хипноза једне љубави"-  В. СТРУГАР |Новости,  10. децембар 2016. 23:23 | - На сцени је глобус, као симбол планете, јер не живимо само у свом дворишту и земљи. Та прича о шумару и његовој жени, првим комшијама, њиховој деци која су у иностранству, говори да ће на крају остати само троје људи да "чувају" планину - истиче Ковачевић. - Свако од нас има неког ко је негде у свету. Бојим се да ће једног дана моје драме потомци слушати на енглеском: ако овако наставимо да нестајемо, постаћемо национална мањина у сопственој земљи, па можда неки други језик постане први. Земља без народа не постоји, на периферији Србије већ нас више нема...

ᶟ  Наш саговорник наводи да је његова супруга Мира, ћерка познатог академика Јована Ђорђевића, била против чланка који је припремао за "Новости". Сматрала је да објављивање садржаја Меморандума неће никоме ништа добро донети. Телефоном је разговарала са оцем и пренела му да се у дневној соби припрема новински текст. Био је изричито против.
- Нипошто! Тај текст није још за објављивање. То је само нацрт, он уопште није завршен - успротивио се стари академик.
Јован Ђорђевић, професор права на београдском Правном факултету и француској Сорбони, десна рука Едварда Кардеља и човек који је заједно са њим креирао готово све југословенске уставе, био је део тима који је писао Меморандум. Он је био у једном ужем, консултативном телу, које су поред њега чинили и писац Добрица Ћосић и филозоф Љубомир Тадић. Њихов задатак био је да својим стручним ауторитетом помогну уобличавању завршне верзије текста.
Породична веза академика Ђорђевића и новинара "Новости" за многе је била једино и најлогичније објашњење појаве Меморандума у новинама. Појавиле су се две верзије - да је уважени академик дао зету дело академика да га објави, али и да га је амбициозни новинар украо са тастовог стола и самоиницијативно га публиковао у "Новостима".
- Све су то измишљотине - тврди данас Ђукановић.
- Због текстова које сам о Меморандуму објавио у новинама Јован је био истински љут. У академским круговима, постало је општеприхваћено да је управо он крив што је рад академика обелодањен. Три године због тога нисмо разговарали, иако смо до тада врло блиско сарађивали на многим његовим књигама.
Упркос противљењу угледног академика, текст је написан. Следећа два дана Југославија ће грозничаво читати меморандумске одломке, прожете Ђукановићевим оштрим коментарима на рачун њихових писаца. Буру на политичкој сцени самоуправне државе изазвао је његов чланак са насловом "Понуда безнађа" објављен на другој страни "Новости". Уследио је нови удар - наставак са насловом "И АВНОЈ је лажиран".
Ђукановићева новинарска ташна у којој су текстови стигли у редакцију на тадашњем Тргу Маркса и Енгелса, постала је Пандорина кутија из које су пуштени духови прошлости и предсказања будућности СФРЈ.
- Рођен сам у селу Варда код Косјерића. За време рата био је то углавном четнички крај, али било је и партизана. Моја мајка једно време бринула је о Гордани, ћерки Драже Михаиловића. Пуно људи је страдало у сукобима и освети, а због лошег педигреа и сам сам у младости имао доста проблема. Свега тога сам се сетио читајући Меморандум САНУ. То је био разлог што сам жестоко критиковао ставове академика. Тиме је отворена оштра полемика која је трајала месецима после првих текстова у "Новостима" - присећа се наш саговорник.
Захваљујући Ђукановићу, Меморандум САНУ нашао се пред судом јавности, иако то није била почетна намера академика. Одлука да приступи писању контроверзног документа Академија је усвојила на својој редовној Скупштини маја 1985. године. Намера је била да се састави спис у којем би били побројани најактуелнији проблеми земље и да се у форми меморандума упути најзначајнијим државним функционерима, као смерница за даље вођење државе.
У тренутку када је Ђукановић својим текстовима усталасао политичку јавност, академици су пред собом имали радни материјал од око 70 страница, од чега је редиговано нешто мање од половине. Први део текста чини прецизна анализа економских прилика у посусталој држави, опхрваној привредном кризом, инфлацијом, падом производње и незапосленошћу.

.. Спис рођен у здању у Кнез Михаиловој 35, који никада до краја није усвојен и озваничен, данас изазива сасвим опречна виђења, готово подједнако као и у време када је изашао пред очи јавности. За многе у региону без дилеме је реч о "акту који је срушио Југославију", док га други сматрају документом који је био последња прилика да се она сачува. Проглашаван је "платформом великосрпског национализма", "извором геноцидне политике", инспирацијом и утемељењем прогона, злочина и етничких чишћења... Није мало ни оних који га сматрају дуго чеканим отрежњењем српског народа.
У рукама Александра Ђукановића текст који ће уздрмати већ гњилу Југославију нашао се 23. септембра 1986. године. Тога дана у САНУ је одржана седница Комисије за писање Меморандума, друге по реду у циљу редиговања радне верзије комплетног текста.

  Коментари уз овај чланак:  спиновање 11. децембар 2016. 23:13 #4322072 Документ који никада није ни усвојен срушио Југославију!?
Petar 12. децембар 2016. 09:02 #4322273  Jednom UDBA, zauvjek UDBA
englez 12. децембар 2016. 07:25 #4322212  Izdajnik, tako se to zove.
Bagremar 12. децембар 2016. 07:21 #4322209  Čega se pametan stidi sa time se zaneseni ponosi.
Gavrilo Princip 12. децембар 2016. 07:09 #4322205  Spavate li mirno gospodine Đukanoviću?
ap0qalypto 12. децембар 2016. 06:08 #4322194 nisi akademici krivi za raspad. mogu da im pripisuju sta zele, ne znam da je jedan akademik povukao okidac
repus 12. децембар 2016. 05:52 #4322186  kako nije radio za db kada se rukovao sa titom nikada niko nije prišao titu a da nije bio dbeovac
Миодраг 11. децембар 2016. 23:22 #4322078  Све ово је последица нашег титоизма у који су нас увели нажалост Карађорђевићи,одбијањем Лондонског уговора којим нам је нуђена Велика Србија од стране В.Британије,Француске и Царске Русије!
Mare 11. децембар 2016. 23:13 #4322071 Pogodiše i akademici, a i novinar. Najaviše klanje. Nije sporno da se Srbi bili zakinuti i da je to bila cena zajedničke drzave. Drugačije nije moglo. Kad su Srbi digli glavu, satrveni su po urbanim prostorima od Šibenika, Splita, Vukovara, Mostara, Sarajeva. dodaj po volji. Da li se isplatilo? Nije Otišlo je miliom ljudi, što preko grane, što u grob i tu nam je slomljena kičma.



   У ЗНАЊУ непроцењиви богаташ, у иметку сиромах! Анатом блиставе каријере и апсурдни "стамбени случај"! То су "слике" живота професора др Слободана Моце Маринковића (69), угледног научника чија животна прича више од 25 година тече између два неспојива пута. На једном "пише" да је пензионисани редовни професор анатомије Медицинског факултета у Београду, у чијој историји је упамћен као један од најмлађих доктора наука. Осим тога, међу четворицом је највећих светских експерата у области крвних судова мозга, предавач на признатим универзитетима од Америке до Јапана, гостујући предавач на конгресима широм света, аутор више од 130 научних радова, често цитиран истраживач у светској медицинској литератури...
На другом путу је бескућник који две и по деценије живи у просторији на Анатомском институту Медицинског факултета. Без купатила, кухиње, опреме за домаћинство. Окружен непрегледним благом књига и најнужнијим намештајем - лавабоом, креветом, сточићем и паром столица.
- Све је ово страшно понижење, јер живим као животиња - каже нам професор Маринковић. - Читав радни век нисам успео да дођем до крова над главом. У законским оквирима покушао сам да учиним све да бих решио то егзистенцијално питање, али, нажалост, без резултата. У пензији сам од пре три године, али уз допуштење декана Медицинског факултета, још сам станар ове просторије Анатомског института. До када и како, и шта даље, питања су и дилеме на које ни сада, као и пре 25 година, немам ни одговор ни решење.
Открива нам професор и да су му, током деведесетих година, надлежни два пута доделили стан.
- У први стан, међутим, бесправно су ушли неки полицајци, с којима никако нисам могао да се изборим - наставља професор. - А усељење у други никада се није реализовало због многобројних административних перипетија. Увек сам живео поштено и врло скромно, и свима сам несебично помагао. Једноставно, моја посвећеност науци и уметности била је неспојива са стицањем материјалних добара и с лагодним животом. Ипак, стекао сам неколико најважнијих ствари: успех у светској науци, значајне радове у уметности, и две лепе и паметне ћерке које живе с мајкама.
Од 2000. године, тврди, покушавао је да свој проблем предочи и тада новим властима.
- Током минулих 16 година, обратио сам се свим надлежним градским и републичким службама, нема коме нисам писао да ми помогне - прича нам др Маринковић. - Неки ме нису ни удостојили одговора. А одговори оних који јесу своде се на реченицу: "Ми не додељујемо станове".
Последње писмо надлежнима професор Маринковић, међутим, није писао због стана. Министру просвете обратио се 24. октобра ове године, због, како тврди, неправде око уџбеника анатомије са атласом, чији је један од аутора.
- Студенти медицине за учење анатомије годинама користе уџбеник из прошлог века, стар 30 година - тврди професор. - Да бисмо прекинули ову недопустиву ситуацију, проф. др Бранислав Филиповић, директор Анатомског института, и проф. др Ласло Пушкаш, шеф Катедре анатомије, и ја, урадили смо најсавременију књигу из ове области са анатомским атласом у боји који садржи око 800 илустрација.
Покушали су, каже, да ову књигу, која је одштампана пре четири месеца, промовишу за званичан уџбеник на Медицинском факултету, али безуспешно.
- Сада већ сматрамо да против ове књиге постоји нека завера - тврди др Маринковић. - Професор Пушкаш је разговарао са деканом и он му је рекао да је недопустиво да студенти користе књигу из прошлог века, поред штампане најсавременије књиге из анатомије. Но, нови уџбеник је и даље "на чекању". Сматрам да је то образовни геноцид над новим студентима медицине. А не би смело да буде тако.  (Вечерње новости, НАУЧНИК, А БЕСКУЋНИК: Живи 25 година на Анатомском институту. Јелена МАТИЈЕВИЋ | 11. децембар 2016. 16:05 | Коментара: 17 - Др Слободан Маринковић, професор анатомије с блиставом каријером. Међу највећим је светским експертима у области крвних судова мозга

Из коментара уз овај чланак :  bivsi_doktor 11. децембар 2016. 17:41 #4321664 Nakaradni sistem vrednosti i vrednovanja! Da je ovaj profesor neki fudbalerčić ili starleta - već bi odavno imao stan. Logic 11. децембар 2016. 22:13 #4321996  Ali on ima pravi doktorat, ko mu je kriv!  Rodja 11. децембар 2016. 17:37 #4321660 Nauka,umetnost i novac na idu zajedno a narocito kod nas  Petar 11. децембар 2016. 22:07 #4321981  Reci ti meni kako pošten naučnik i profesor može u Srbiji da zaradi sa stan od "plate" ili da otplaćuje kredit od min. 30-40.000 evra za stan? Za ovog se zna da nije "prodavao" ispite i ocene, nije bio član nijedne partije, drugim rečima pošteno je životario samo od plate...  Nord 11. децембар 2016. 16:58 #4321620  Dragi profesore,izgubili ste vreme u Srbiji.Trebali ste kao najmladji doktor nauka otici u zemlju koja to ceniSima 11. децембар 2016. 16:36 #4321595 Uz svo poštovanje za profesora i njegov naučni rad, imam samo jedno pitanje - jel on dobijao lični dohodak i nekakave materijalne, novčane nagrade i nadoknade za njega? Ako jeste, a pretpostavljam da jeste, onda su rešenja za stambeni problem plaćanje kirije stanodavcu ili uzimanje kredita za stan. I to je to.

⁵  Обесхрабрен седе на дрвену столицу испод трема. Однекуд му дођоше слике, као живи људи најпре његова браћа Срета и Цвеја које у лименим сандуцима довезе са железничке станице, а потом младалачки несташан и хитар јави му се сии Војислав. Њега није могао ни да сачека мртвог, нити да га довезе на црноселско гробље. Добио је само глас:
— Нестао на Дрини!
Глас му пренесе сеоски председник народно-ослободилачког одбора Црног села, оне вечери кад читаше списак изгинулих и несталих у том њиховом ослободилачком рату. Саучешће прими ојађен и сав утонуо у мрску ноћ која се надвлачила над селом.
Пође по црноселским малама да пребројава, да се присећа имена и ликова мртвих бораца. Од Бајлонијевог млина, преко скокићске мале, доње мале, циганске и влашке мале, до горње мале он се загледа у сваку кућу, са светлим или замраченим прозором, па не виде иједну капију без црног барјака којим се оглашавала погибија неког од укућана и пред селом се испољавао кућевни и породични бол за оцем, дедом, братом, сином. Свака кућа је жалила за неким ближњим, погинулим или несталим у ратовима које је памтио. Од детињства до свог зрелог доба.
А то беше и слика суседних села које је знао још из младићских дана, по свадбама, заветинама, вашарима или другим сеоским слављима. Памтио је разиграна кола у црквеним портама, сваке недеље, а тек она о празницима и посебно око Младенаца када су се приказивале све младе те зиме које беху удате. Носиле су дуге, свилене мараме, конђе како су их звали и које су висиле дуж дугих и витких младалачких леђа, прикачене укосницама за бујну сплетену косу. Чуо је и звуке виолина, труба и хармоника, усред разиграних кола.
— Веће би коло било кад би устали момци из гробова!
Није био сигуран да ли је чуо нечији глас или је то помислио. Само је знао да је више мртвих, него данас живих момака, не само своје генерације, поименце и по лику знао.
—           У целој Србији је исто!
Каже му агроном Јанковић његов редак гост, али увек радо примљен.
—           Одлазим тамо одакле се жив нећу вратити- додаје он и уз љуту ракију, сипану из овећег бардака, распреде му своју приповест. Арсеније Луговски о свему ништа није знао и са живим интересовањем је пратио сваку његову реч, једећи се.
Агроном Јанковић, увек одевен у чојане панталоне, са антеријом обученом или пребаченом преко рамена, шеширом широког обода и штављеним опанцима крупних кљунова, беше својеврсна тајна Црног села. Како нико не беше дознао, шта га то намами у ову средину и због чега се он, француски и енглески ђак, овде ожени полуписменом, али богатом удовицом.  . Милисав Миленковић: ДОБА ВЕТРОВА, роман. – Београд, Просвета, 2016,  313. Стр.; 21 цм. Стр. 270-271.

⁶  - Не знам, о томе скоро да и нисам размишљао радећи овај филм, а и приватно сам потпуно другачији. Не може глумац да размишља о таквим стварима, мора да игра и да се бави оним што пише у сценарију. За мене лично, иако конкретно немам неке асоцијације на песму Santa Maria della Salute, то су ипак најемотивнији и најдирљивији стихови које сам прочитао у животу.
* У серији ћемо видети цео живот песника, који је два пута робијао због својих политичких ставова, лажних оптужби да је учествовао у убиству кнеза Михаила, због критика бирократије, кнеза Милана... Шта би с Лазом Костићем било данас да је жив?
- Овде га сада нико не би ни приметио. У његово време књижевници, песници, сликари били су важни. Њихова реч имала је снагу, јер је држава била млада, скоро тек изашла из турског ропства, и требало је ту државу стварати. Људи на власти су апсолутно схватали да су уметници ти који остављају траг о државности и о постојању једног народа на неком простору. Иако је и тада било беде и немаштине, ратова, интереса великих сила, тадашњи владари су знали да треба да буду мецене. Данас се то не схвата, сада је целокупна уметност у запећку. Оно што знамо о некадашњем времену, што је забележено у писаним списима или на сликама Уроша Предића, Паје Јовановића, показује нам да је у том смислу њихово доба било напредније од нашег. Да је Лаза Костић сада жив, морао би много агресивно да се служи медијима да би се његов глас уопште чуо.
* Колико је прича о Лази Костићу актуелна за нас?
- Лаза Костић је свакој власти био опозиција. Посао и задатак уметника јесте да увек критички гледа на стање у својој држави, друштву, у свету, и на проблеме који постоје. Тиме се бавио и Лаза Костић, који је био и један од најбољих сарадника Светозара Милетића, уредник "Српске независности", одважан, храбар и честит човек.   (Вечерње новостиРадмила РАДОСАВЉЕВИЋ | 11. децембар 2016. 18:30 )