ЧУДО ЈЕДНЕ ЈЕДИНЕ КЊИГЕ

Translate

Претражи овај блог

среда, 9. децембар 2015.

Биволи харали, Италијан се два месеца правио Енглез

СТОЧАРИ у околини Димитровграда коначно су одахнули! Крдо бивола са једне италијанске фарме у бугарском месту Стањанци, које је, правећи велику штету старопланинским сточарима, данима харало у селима Забрђа, коначно је, уз асистенцију пограничне полиције, враћено свом "заборавном" власнику. Број животиња које су у потрази за храном приспеле са пашњака Европске уније, варирао је од неколико десетина до стотинак, а штета нанета нашим сточарима у Бребевници, Мазгошу, Мојинцима, Смиловцима, Височким Одоровцима и другим селима која својим атаром избијају на границу је огромна. 
За сада није познато да ли ће штета и како бити надокнађена, али се зна да ниједан од честитих старопланинских сељака и фармера није покушао да "апцигује" штету тиме што би неког бивола евентуално заклао или присвојио.
Према речима Александра Васова, власника фарме са 100 оваца и 80 коза

уторак, 8. децембар 2015.

ПРИНЦЕЗА Јелисавета Карађорђевић, кћерка кнеза Павла и кнегиње Олге, први пут ће се се Београду представити и као уметник

ПРИНЦЕЗА Јелисавета Карађорђевић, кћерка кнеза Павла и кнегиње Олге, први пут ће се се Београду представити и као уметник. Она ће изложити 35 својих цртежа комбинованом техником на папиру, на хуманитарној аукцији, сутра у Кући краља Петра, на Сењаку. Сав приход од продаје намењен је Дому за незбринуту децу "Дринка Павловић", а организатор је Удружење "Уметност без граница" Душанке Суботић Хомен.
- Цртала сам од најранијег детињства. На то ме је нарочито подстицао отац. А онда сам пре десетак година одједном престала. Прошле године сам опет почела, и то интензивније. Мислим да сам од оца, осим љубави према уметности, наследила и око за лепо - каже принцеза Јелисавета за "Новости".
Сећа се да је са оцем, као дете, обилазила музеје. Никада се не би задржавали дуго, да се "око не умори", али би је одводио пред најбоља дела. Био је то својеврсни тренинг чула вида - да препозна лепо и уочи детаљ. Од кнеза Павла наследила је доста слика које је касније морала да прода у Америци, да би могла да преживи.
Принцеза Јелисавета завршила је историју уметности у Паризу. Пре тога школовала се у Африци, Великој Британији и Швајцарској. Била је званично држављанка САД, а сада Уједињеног Краљевства и Србије. Годинама се бавила хуманитарним радом кроз програме УН. Посредовала је у набавци медицинске опреме, хране и ћебади за избегличке кампове, проналазила дом за децу - жртве рата, помагала у образовању младим талентима...

недеља, 6. децембар 2015.

МИТРОВСКЕ ЗАДУШНИЦЕ НА БРДУ ЈЕВИК ПОНАД КЊАЖЕВЦА / Стојан Богдановић

МИТРОВСКЕ ЗАДУШНИЦЕ НА БРДУ ЈЕВИК ПОНАД
КЊАЖЕВЦА



Ову причу није ми као оне раније испричао Цоне. Он је био
присутан. Заједно смо је слушали када ју је причао Вилотије Савић
Лоте, бушач за дубинско бушење у Тимочким рудницима угља, из
сврљишког села Бурдима, чији је отац био Драгољуб Савић, Љуба
Ћоса, граничар, такође, Бурдимац, а Живка, Љубина жена је од
Вучића из Гушевца.
Ови сада причају разне искривљене и нетачне ратне приче.
Утркују се ко ће наћи уверљивијег сведока, то значи да је на
већем положају, који би потписао да је тај и тај био у рату против
окупатора. А тих ратника је било врло мало, али су зато измишљене
нове категорије, симпатизер, помагач, достављач... Праве ратнике
смо видели октобра када је протутњала силна руска војска. Од тада
до данас су се само умножавали борци, па и сведоци, тако да су се до
смрти маршала накотиле дивизије и дивизије, и четника и партизана.
Четници и партизани су наставили рат и после рата. Рат се води и дан-
данас, само су се средства променила, а и методе борбе и стратегија
и тактика. Главне методе су: отимачина, подметачина, опањкавање,
олајавање, пребројавање, пребојавање, заседе, заседања,... Свака од
ових метода је најглавнија, а тек њени актери, од којих је сваки и на
једној и на другој страни, зависно од тога ко превлада. Дешава се да
неког момента сви буду партизани, а већ за неколико месеци све се
истумба, па су сви четници. Једу и пију заједно

недеља, 26. јул 2015.

Храбри кнежеви из таме заборава

Није за похвалу што наш просечно образован човек мисли да сва прошлост Србије припада цару Душану, кнезу Лазару, лози Немањића и каснијим владарима. Стара Србија имала је велике личности, градитеље наше историје, чији су животи, понекад и контроверзни, и оно што су учинили остали у тами. Полазећи од овог става Мирослав Тодоровић (1941) је исписао вишеструко занимљиву публицистичку књигу “Заборављени српски владари и њихове земље”, насталу, како истиче, на основу истраживања по старим архивама. Овај дугогодишњи судија и адвокат, по вокацији писац, објавио је неколико запажених романа и збирки приповедака. 

Византијски цар Константин VII  Порфирогенит у делу “О управљању царством” бележи како је у његово време владао потомак оног “кнеза” који је довео Србе на Балканско полуострво, тада под царем Ираклијем. Био је то Вишеслав 780. године, први српски владар, кога историја помиње под именом “отац Срба”. О његовом сину Радославу и унуку Просигоју зна се да су више од осталих жупана своје владавине усмеравали ка увођењу реда унутар српских племена насељених око горњег тока Таре, Пиве, Лима и Дрине.
Просигојев син првенац, Властимир, био је знаменита појава свог времена и практично оснивач прве српске државе, а као владар јавља се 850. године. Срцем, мачем и умом успео је да потпуно потисне византијску власт и са своје територије протера њене чиновнике и војску.
- Отуда се, без претеривања, може рећи да су Срби под његовом заставом први пут у својој историји стекли пуну националну слободу и државност. Кнезу Властимиру пошло је за руком да после дугогодишњег ратовања са српских територија протера и Бугаре и прошири своју власт над Травунијом, уз сагласност њеног жупана Крајине, за кога је удао своју ћерку - каже Тодоровић.
Кнежевски престо Властимир је пренео на најстаријег сина, Мутимира (850-862) који је одмах дошао у сукоб са бугарским кнезом Борисом. Успео је да изађе као победник заробивши његовог сина Владимира, заједно са 12 властелина. Бугарски император био је

субота, 18. јул 2015.

Сомови предсказују земљотрес

У књизи „Писма из Јапана” објављени су чланци Бранка Вукелића члана совјетске обавештајне групе у Другом светском рату штампани у предратној Политици

Хироши Јамасаки Вукелић (Из личне фототеке)
Књига Бранка Вукелића „Писма из Јапана” – Чланци објављени у „Политици” (1933–1940), коју је приредио његов син Хироши Јамасаки Вукелић, а објавио новосадски „Дневник”, садржи 56 чланака које је његов отац, током осам година, од пролећа 1933. до краја 1940, као дописник из Токија, објављивао у „Политици”. Они су у књизи штампани онако како их је „Политика” објавила, по тада важећем правопису, без интервенција, осим у случајевима кад је реч о очигледним штампарским грешкама. Јапанско издање књиге изашло је 2007. године, у преводу Хирошија Јамасакија Вукелића.
Бранко Вукелић, као члан совјетске обавештајне групе, ухапшен је у тзв. „случају Зорге” и осуђен на доживотну затворску казну.  Био је ожењен Јапанком Јошико Јамасаки. Преминуо је 13. јануара 1945. године, у казнионици Абашири, на острву Хокаидо. Данас се доста зна о његовом обавештајном раду, јер су у Јапану објављени документи, као што су „Забелешке Бранка де Вукелића” из истражног затвора, и записи са полицијског саслушања „Прилози савременој историји”. Има и студија које описују активности Бранка Вукелића, као члана Зоргеове групе, а ослањају се на те и друге документе, објављене у Јапану. Такође, о његовој личности и уверењима, о њему као супругу, оцу и човеку, подробно се говори у књизи „Бранко Вукелић: Писма из затвора” (приредила Јошико Јамасаки), која се у Јапану први пут појавила 1966. године, а поново објављена поводом шездесетогодишњице његове смрти, као и у књизи Нориа Каташиме: „Љубав не познаје границе: Вукелићева супруга Јошико о случају Зорге”.
Његов новинарски рад, међутим, истиче Хироши Јамасаки Вукелић,

петак, 6. фебруар 2015.

Kраљев библиотекар



ПИСАЦ, филозоф, библиотекар, народни посланик, сенатор, министар и
државни саветник, Добросав М. Ружић (Чачак, 1854 - Крушевац, 1918), био
је истакнута личност у културном и политичком животу Србије с краја 19. и
почетком 20. века, али његово је име данас готово сасвим заборављено.
Ту неправду потрудио се да исправи Слободан Радовић,
дугогодишњи управник ужичке Народне библиотеке, у монографији "Краљев
библиотекар: из живота Добросава Ружића", коју је објавила градска
библиотека "Владислав Петковић Дис" из Чачка. Ова биографска прича
штампана је поводом обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата
и 160. годишњице Ружићевог рођења.


У нараштају младих Срба, како пише Радовић, који су се осамдесетих година 19. века школовали у Цириху, Женеви, Минхену, Лајпцигу или Јени, тамо формирали своје "ђачке
колоније", осетили "дух Цириха", веровали у моћ науке и позитивистичку
филозофију, био је и Добросав Ружић. По повратку у домовину, каријеру
гимназијског професора почео је у Ужицу. Припадао је оној генерацији
младих, "нових људи", који су по доласку у малену Србију уочили велико
заостајање за Западом, и настојали да превођењем, науком и књижевношћу
Европу приближе својој земљи.

Као европски ђак доситејевскогдуха, Ружић се убрзо нашао у скоро свим важним токовима свога времена,дописивао се са знаменитим личностима из Србије и Европе, пропагирао
природне науке, написао уџбеник зоологије, преводио дела Хекела и
Дренера, популарисао дарвинизам код нас, обрађивао феминистичке теме,
утирао пут српском библиотекарству, а његова је заслуга и што је у
вихору Првог светског рата сачувано Мирослављево јеванђеље. Аутор је
више од 200 књижевних и научних дела, а међу њима су књига "Ђердани",
драма "Стефан Дечански: трагедија у четири чина", путопис "По Црној
Гори: од Златибора до Ловћена и Скадра".
Био је близак пријатељ краља Петра Првог Карађорђевића, а по речима рецензента Маријане
Матовић, узрок Ружићеве скрајнутости можда треба тражити и у тој
чињеници, као и у дугом временском ходу током којега је део његовог
богатог опуса неповратно изгубљен.

ТАСТ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

Ружићевакћерка Анка путовала је, са двоје деце, бродом "Италија" на коме је био
и песник Дис. Сви су трагично настрадали на торпедованом броду 1917, у
Јонском мору. Његова друга кћерка Видосава била је удата за Милоша
Црњанског, а син Драгослав био је секретар великог писца, и у његово име
преговарао са издавачима. Син Јован био је фудбалер и 1913. одиграо
прву званичну фудбалску утакмицу у првом тиму Велике Србије, а касније
као први српски интернационалац играо у Француској.

Биографија краљевог библиотекара | Култура | Novosti.rs