I
Ведрина се зачудо никад није одвајала од нас. И на тој ужурбаној
станици док смо стрпљиво чекали нову новцијату композицију алуминијумских
шинобуса. Да нас врати кући. Увече, јер смо још јако рано изјутра стизали у
град и стару добру гимназијску зграду на углу Лазине и Доситејеве.
С пролећа и с јесени било је лепо. Са мало сланине, хлеба и
гурабија у избледелој торби. Мелемни бођоши болешљивог генијалца др Чихаша
Бенеа су нас истински чували од зле прашине. Зима је била теже бреме, лако смо
се прехлађивали. Са мало кобасице, чварака и проје у избледелој торби. Дуго смо
се лечили. И опет, наново, боловали. Крупнији су чешће имали запалење плућа.
Чини ми се да је Црњански писао да су, кад су као војници прелазили
Алпе, јачи и црвенији, чешће остајали у снегу.
(Како ли је само цветао лимун жут – у сећањима старих ратника. И у
главама потомака, дивних изданака солунских јунака, које су гадно десетковали
са Проклетија шиптарских и са сланих обала отрантских. Не могу да опишем колико
су само плакали на Зејтинлику и на светом острву Видо, кад су на кратким турама
ишли на поклоњење вечним мученицима. Причају да су Јован, Михајло, Вуле, Срдан
и Ристо били ископнили, али да их је отаџбина васкрсла и да им није било равних
у трку од Кајмакчалана до Европе. Са задржавањем пред самим Београдом, да не би
јако лако ослободили све своје земље).
Јелена Тројанска данас је блистала. Сви су рецитовали Илијаду.
Професорици је увек био разум у срцу, па нисмо могли да се дотакнемо
младалачких авантура и да Јелену Тројанску упоређујемо са Аксињом, Наташoм Ростовом и мадам
Бовари. Иако смо изазивали професорицу питањима зашто љубав толико раздире
људска бића, јаче од жеђи, јаче од звездане прашине.
Хомерове приче биле су музика у нашим сиромашним младим животима.
У углу чекаонице склупчано тело уморног путника. Пецкали су га, али
он није мрдао ушима. Узалуд су му под нос стављали руже. Као да нису мирисале. Јачи је био загрљај сна,
уврнут у сваку свакцијату изнурену ћелију.
Прошле су дуге и дугачке године. Као сан. Оном пругом, зараслом у
чемер и јад, клацкају само једна прозукла и добро улубљена кола из оне дугачке
нове новцијате композиције алуминијумских шинобуса.
Овог је јутра ведро и хладно. Подсећа на давне зиме, када су
откуцаји каландера били спорији од судбине. Руже уз ограду нису биле загрнуте.
Само снег по њима. И топла сећања на времена кад нисмо баш схватали шта је то
разум у срцу.
II
Сомборске руже више не миришу. Прелепе ли песме. Подсећа на усуд
пролазности. Јавише се и драги тактови Фијакера старог и жућкаста светлост са фењера
ресторана са тим именом у предивном стогодишњем парку. Одушевљени путници,
гости, снајке и зетови, глумци, песници, приповедачи и новинари говорили су
потпуно искрено и с лепим нагласком да је то – град у шуми или шума у граду.
(Сто је година Лазиној Santa Maria della Salute. Најлепшој и
најузвишенијој песми српске љубавне лирике. Посвећеној његовој прелепој, младој
и несрећној Јелени Ленки Дунђерској. „Јечи
као оргуље и ори се као да је пева хор“).
Посекли су платане у Петра Првог. (Сличан сценарио десио се и у
првозваном булевару наше српске престонице). И срушили су родну кућу знаменитог
Вељка Петровића. Споменик културе, шта ли то беше. (Небрига је задесила и
његову вилу добро напуњену уметничким благом, дар вољеном народу, у нашој
српској престоници). А кућа пребогате Јулијане Паланачки, у близини
величанственог Светођурђевског храма не греје топлином већ зрачи оронулим
бојама некад моћне фасаде и изанђалим
отисцима на фарби старе капије. Прелепи балкон на који је излазио Лаза
још се држи. (Пусто ковано гвожђе).
Нема више ни сира у предивним и скоро витим качицама, који је био
бренд, из култне млекаре. Нема више ведрог осмеха радничке класе из моћних хала
„Банета Секулића“. Летину лако узимају нови богаташи, цену пшенице одређују
складиштари, сељак је пуко. Прасиће нема ко да откупи.
Као одсјај на помисао да праву слободу има само профит, а не човек,
на ум ми дође стих из једне (непознате) Јесењинове песме из далеке 1922, кад се
његов јунак на тротоару „п..... у инат
елитној улици и газдама на квадрат“.
III
Уселио се снег и дуга зима је постала исцрпљујућа. Руже су спавале.
Свуда је мирисало на устајалу депресију. Дизали су цене горива, нудили кредите,
обећавали труле куле и напрсле насеобине пренапетих градова.
Дилери дрогом су покуповали пола нашег света, осилили се,
понижавали и власт и себре и отроке, тровали децу. Приватизација је економски
крикнула, јер је служила прању нечасних банкнота. Поредак ствари нема везе са „европејским
путем“.
(У Молитви за земљу Немањића
песник Крстивоје Илић изриче: „Страшно
је како време, само по себи, жели да буде несрећно! И тај се трагични чин код
Срба, изгледа, никад неће превазићи! Не бих желео да банализујем, али није
часно ни прећутати: па, молим вас, ако данас неколико јавних блудница
(простакуша), које пропагирају најнижи облик забаве (културе) имају материјална
примања сто пута већа од српских песника из читанки, који би требало у свим
културама да буду врхунци на лествици вредновања, онда то више и није
поремећени систем вредности, него морални амбис! И то у једном народу који је
још у средњем веку поседовао право господство и отменост, у односу на преосталу
Европу, са варварским манирима!“)
Земљотрес је опет напао. Хаити су сломљени, пало је 200 хиљада
живота. Преживелој деци се почео губити сваки траг. Враћају ли се то неки
догађаји из прастарих времена и најстаријих записа. Тресао се и читав вијугави
богати Чиле. Асунсион је дао велике жртве, померио се и Сантјаго.
Поплаве су код нас биле немилосрдне. Загушени су пролази и канали,
проширене обале, појачао се плач.
Смеши ли се то Нојева барка. Црно море није далеко. Сеобе су
судбина.
Арарат је велика планина. На њој још увек почива моћни костур од
кедровине.
(Сомбор, 2010)
Нема коментара:
Постави коментар