УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

Претражи овај блог

четвртак, 07. август 2014.

Не једу ни они са две кашике / Мирослав Тодоровић




ДЕЛА Мирослава Лукића, Белатукадруза, Беле Тукадруза, објављена 2002. године у симболичном броју примерака, под општим насловом Уметност махагонија, у 24 тома (Заветине)

ЧИТАОЦИ БЕЗ ПИСАЦА И ДРУГО

Не једу ни они са две кашике, казивао је мој отац, за оне који се домогну положаја што му омогућује да стекне више но што му треба.
Другачије гледа онај што има, казивала је мајка. Позната је изрека да „свака љубав временом јењава само према власти јача“. Влас, мас, је изрека по којој памтим политичара Тихомира Јовића. У штампи су чести текстови о онима којима је свега мало. У мом крају веле да је све узаман ако су човеку гладне очи. Између мноштва текстова повремено се јави и текст о тзв. Националним пензијама. И пензионерима који су се нa различите начине домогли још једне почасти у виду пара. Отшкринута је „пандорина кутија“, прозборило о наградама, писано о писцима од имена, али без дела. У литературу су стигле нове теме: Како добити све  књижевне награде,   Како постати академик? Како? У књизи С. И. „Пролазна кућа“ има прича и о томе. Који су умели („Ко умије њему двије“) рукоположени су у националне књижевне величине.  Јесу ли познати? Ко данас хаје за писце. Ни ближа родбина.  Летос, да ме похвали, каже мој рођак како сам написао 20 књига. Није градио кућу, није мислио на старост, вели чича Гаврило. Зашто 20. ако ваља довољна му  је једна, ако му је до књиге. Није ово време за књиге, нисмо ми рођени да читамо књиге. Докона посла.
Књижевник Недељко Богдановић каже: „Ево, рецимо, ја и мој рођак песник Зоран Вучић, који живи у Бучуму, заједно смо написали и објавили преко 80 књига, а у селу једва да има шездесетак житеља, од којих вероватно већина није ништа наше прочитала, нити зна шта ми радимо. А ми углавном пишемо о њима, и о себи међу њима.“ 
Посмодернистичка диверзија је  одбила народ од књиге.  Није чудо што је постмодернизам – паразитизам (Ж. Павловић) подржаван у време распада Југославије. Награђивано је све што нема везе са стварношћу, истинска уметност потискивана у страну све док се није нашла у јарузи. Нестале су издавачке куће које су штампале дела извиканих великана, а ни сами писци се више не сећају књига које су их, тобож, прославиле.
Само  читаоце нико не помиње. Не помиње их ни уважена новинарка М. Р. која пише о писцима без дела али од угледа. Књига без читаоца нема живот. Писци су остали без читаоца, читаоци без писаца. О читаоцима и читању   записа „Нину“, 1998) Бранислав Петровић:
         Какво је славно време, мора се рачунати и с читаоцима који не читају ни наслове, који у свом господству не читају ништа. Писац који не рачуна с читаоцима који не читају,  неће се науживати успеха и књижевне славе. Од оних који читају, па још цепидлачки, ред по ред, као сајџије, само невоље. Зар су српски властодршци били глупави кад су у свим рачуницама и комбинацијама највише полагали на неписмене. И садашња власт највећу подршку има од неписмених и полуписмених  грађана Србије. Нема тог lex speci- jalis-a, тих избора и референдума који би тако лако прошли да није полуписменог и неписменог становништва. У Србији нема куће без телевизора. Скупа справа  али осиромашеном српском народу приступачна. Књиге се, међутим, веома ретко могу видети у кућама српских домаћина”.
Има писаца који не хају за читаоце. Само се Песник Адам Пуслојић  у певањима обраћа „Верни мој читаоче“, Ранко Павловић „предаје штиочу своју душу“, јер штиоч прима пишчев „терет“.
    Шта ће хлеб без потрошача, коме треба вино без винопија?  У Србији земљи парадокса више је изгледа  писаца него читалаца. Колико писмених толико  и писаца. Постоје два удружења, прво са традицијом, друго које се од њега отргло и потврдило да се Срби дељењем увећавају. Нема Удружења читалаца. Нема награда за читаоце. Нема, све чешћа реч што се на све стране чује.
      Читање је култура, каже , у једном запису, Исидора Секулић“.  “Све што је атрибут живота, од ума и маште па до физичког здравља, све је елемент и медијум културе, али она сама је нешто друго. Оплемњивање човека – то има  хиљаде степена, облика, сврха“.
       Из нечије главе зао дух је је шапнуо да  нам књига више  не треба, какви читаоци? Народ треба забављати и омамљивати,  ефикасније, преко ТВ да се не сети. Код нас је могуће оно што је немогуће. Отуда је тако и овако. Бранко Миљковић је написао да ће сви писати поезију, али није додао да је нико неће читати! Неће читати ништа. У највећим и најлуксузнијим кућама нема места за књигу. То с поносом истичу наше звезде објављујући слике  кућа и салона. Узалуд  опомиње стара мисао: „Кућа без књиге је као  тело без душе“. Тешим се да ни они не једу са две кашике.  И да једу, оставиће на крају само једну.
     О читаоцима  размишљам док читам „Време кокошки“ Добрила Ненадића, под смреком, у селу Трешњевици.  Верујем читаоцу и Сантајани што записа:  „Постоје књиге у којима су фусноте или коментари начрчкани истом руком читатеља на рубу, занимљивији од текста. Свет је једна од тих књига.“ Све више имам на уму и  Борхесове речи: „Нека се други хвале књигама које им је дато да напишу. Ја се хвалим онима које ми је дато да прочитам…“
А ваља нам имати на уму поруку Вирџиније Вулф: „Кад дође дан страшног суда, вели она, и кад пред Свевишњег стану велики државници, научници и неимари, да приме своје награде , Господ ће , кад угледа нас са књигама под мишком, рећи Светом Петру, овима не треба награде, они су читали“.

Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици
============ 

          Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици.
         *Скраћена верзија, Политика, Среда, 6. август 2014.  - Драги Мирко, уз добро јутро, ево и текста који је у јучерашњој Политици изашао, али скраћен. Ако ти ваља, не ремети концепцију, објави га са том белешком.  Неке теме настојим да покренем али залуд. Неће овде бити ни, како ја у неким текстовима оптимистички предвиђам, ни за 50 љета... Киша дави, облачно депресивно, смета ми спарина. У недељу сам већ у селу да видим шта се још може спасти од онога што је вода неба задавила. Како каза наш Председник Да је будућност у пољопривреди тако пође све наопако.Итд.
Уз сдачне поздраве, учтиво МирОСЛав

Нема коментара:

Постави коментар