У књизи „Писма из Јапана” објављени су чланци
Бранка Вукелића члана совјетске обавештајне групе у Другом светском рату
штампани у предратној Политици
Хироши Јамасаки Вукелић (Из личне фототеке)
Књига Бранка Вукелића „Писма из Јапана” – Чланци објављени у
„Политици” (1933–1940), коју је приредио његов син Хироши Јамасаки
Вукелић, а објавио новосадски „Дневник”, садржи 56 чланака које је његов
отац, током осам година, од пролећа 1933. до краја 1940, као дописник
из Токија, објављивао у „Политици”. Они су у књизи штампани онако како
их је „Политика” објавила, по тада важећем правопису, без интервенција,
осим у случајевима кад је реч о очигледним штампарским грешкама.
Јапанско издање књиге изашло је 2007. године, у преводу Хирошија
Јамасакија Вукелића.
Бранко Вукелић, као члан совјетске обавештајне групе, ухапшен је у тзв. „случају Зорге” и осуђен на доживотну затворску казну. Био је ожењен Јапанком Јошико Јамасаки. Преминуо је 13. јануара 1945. године, у казнионици Абашири, на острву Хокаидо. Данас се доста зна о његовом обавештајном раду, јер су у Јапану објављени документи, као што су „Забелешке Бранка де Вукелића” из истражног затвора, и записи са полицијског саслушања „Прилози савременој историји”. Има и студија које описују активности Бранка Вукелића, као члана Зоргеове групе, а ослањају се на те и друге документе, објављене у Јапану. Такође, о његовој личности и уверењима, о њему као супругу, оцу и човеку, подробно се говори у књизи „Бранко Вукелић: Писма из затвора” (приредила Јошико Јамасаки), која се у Јапану први пут појавила 1966. године, а поново објављена поводом шездесетогодишњице његове смрти, као и у књизи Нориа Каташиме: „Љубав не познаје границе: Вукелићева супруга Јошико о случају Зорге”.
Његов новинарски рад, међутим, истиче Хироши Јамасаки Вукелић,
готово да и није привукао пажњу. Један од разлога, вероватно је и у томе што је писао за „Политику”, готово непознату у Јапану, и то на српском језику за који, опет, мало ко зна у свету. Ни у Југославији није била много боља ситуација. Тек неколико чланака с његовим потписом, објављених у „Политици”, било је репродуковано у новинским фељтонима. И ништа више.
– Очеви чланци у предратној „Политици”, често су носили наднаслов „Писма из Јапана”, те сам га узео за наслов ове књиге. Тај наднаслов би, дакле, значио да није реч само о обичним вестима, већ о писмима која су читаоцима упућена из једне удаљене, непознате земље, на Далеком истоку, у којима их аутор исцрпно упознаје с тамошњим приликама и догађајима. Због тога је већина тих чланака прилично дугачка. Чак су и они краћи заузимали три, од пет стубаца „Политикине” странице, а често су испуњавали и целу страну. Било је и оних дужих, који су се протезали и на први стубац следеће стране. Уз њих би, неизоставно, ишло и неколико фотографија. Многе од њих, снимио је мој отац, вешт у фотографисању, иако нису увек потписане његовим именом – објашњава Хироши Јамасаки Вукелић.
Предратни бројеви „Политике”, каже Х. Ј. Вукелић, нису у потпуности сачувани ни на једном месту. Ни у архиву саме новинске куће, ни у Државном архиву Србије, нити у Народној библиотеци Србије. Народна библиотека Србије, немачким бомбардовањем априла 1941. године, до темеље је срушена, те је тако, у ватри, изгубљен и библиотечки фонд. Неки бројеви су сачувани у непотпуном облику: недостају им неке стране или су, пак, исечени поједини чланци. И поред те отежавајуће околности, бројка од педесет и шест чланака, колико их је у овој књизи, може се сматрати готово коначном.
Остаје много тога нејасног кад је реч о околностима под којима је Бранко Вукелић постао дописник „Политике” из Токија. У својим затворским забелешкама, Бранко Вукелић даје следеће објашњење: „Разменом експресних писама, постављен сам за дописника југословенског дневног листа „Политика”, у коме сам раније објавио неколико текстова”. Син, Х. Ј. Вукелић, међутим, позивајући се на књигу Драгољуба Миливојевића: „Политика – сведок једног времена” (1984), сматра да је његовог оца ангажовао Владислав Рибникар, тада директор „Политике”, и близак сарадник Комунистичке партије Југославије.
А како је Бранко Вукелић стигао у Јапан?
Укрцао се на француски путнички брод који је испловио из Марсеја 30. децембра 1932. године, да би у Јокохаму стигао 1. фебруара 1933. године. Прва вест, послата „Политици”, обичном поштом, са назнаком „Токио, 14. марта”, објављена је у том листу 7. априла. Био је то чланак о катастрофалном земљотресу што је задесио северне крајеве Јапана, убрзо по његовом доласку у ту земљу, а носио је наслов „Рибе зване намасу које претсказују земљотрес”. Тада још није знао, објашњава Х. Ј. Вукелић, да је риба о којој је реч сом и да се на јапанском правилно зове „намазу”.
Чланци Бранка Вукелића, пре свега, прате међународна кретања у вези с Јапаном. Природно је то што су се у средишту пажње Бранка Вукелића стално налазили развој рата који је Јапан започео у Манџурији и настављао у Кини, али и унутрашњополитичка и економска ситуација, као позадина тих дешавања. У чланцима из прве фазе, до 1936. године, честа су јединствена запажања о култури, друштву, навикама и обичајима јапанског народа, што говори о томе да је аутор испољавао силну радозналост и жељу да се што боље упозна с приликама у Јапану, и да их није само изучавао на њему својствен начин – „читањем”, већ је и неуморно одлазио на лице места и тако учио. Чланци ове врсте често су написани у веселом тону, прожети хумором, а неки од њих би се пре могли назвати кратким причама, него новинским чланцима. У њима се, у целини гледано, осећа људска топлина, без имало злонамерности и ироније према тзв. „азијском”. Од 1936. године, број чланака се смањује и у њима преовлађује анализа унутрашње политике и привреде, као и ситуација на Далеком истоку.
Бранко Вукелић, као члан совјетске обавештајне групе, ухапшен је у тзв. „случају Зорге” и осуђен на доживотну затворску казну. Био је ожењен Јапанком Јошико Јамасаки. Преминуо је 13. јануара 1945. године, у казнионици Абашири, на острву Хокаидо. Данас се доста зна о његовом обавештајном раду, јер су у Јапану објављени документи, као што су „Забелешке Бранка де Вукелића” из истражног затвора, и записи са полицијског саслушања „Прилози савременој историји”. Има и студија које описују активности Бранка Вукелића, као члана Зоргеове групе, а ослањају се на те и друге документе, објављене у Јапану. Такође, о његовој личности и уверењима, о њему као супругу, оцу и човеку, подробно се говори у књизи „Бранко Вукелић: Писма из затвора” (приредила Јошико Јамасаки), која се у Јапану први пут појавила 1966. године, а поново објављена поводом шездесетогодишњице његове смрти, као и у књизи Нориа Каташиме: „Љубав не познаје границе: Вукелићева супруга Јошико о случају Зорге”.
Његов новинарски рад, међутим, истиче Хироши Јамасаки Вукелић,
готово да и није привукао пажњу. Један од разлога, вероватно је и у томе што је писао за „Политику”, готово непознату у Јапану, и то на српском језику за који, опет, мало ко зна у свету. Ни у Југославији није била много боља ситуација. Тек неколико чланака с његовим потписом, објављених у „Политици”, било је репродуковано у новинским фељтонима. И ништа више.
– Очеви чланци у предратној „Политици”, често су носили наднаслов „Писма из Јапана”, те сам га узео за наслов ове књиге. Тај наднаслов би, дакле, значио да није реч само о обичним вестима, већ о писмима која су читаоцима упућена из једне удаљене, непознате земље, на Далеком истоку, у којима их аутор исцрпно упознаје с тамошњим приликама и догађајима. Због тога је већина тих чланака прилично дугачка. Чак су и они краћи заузимали три, од пет стубаца „Политикине” странице, а често су испуњавали и целу страну. Било је и оних дужих, који су се протезали и на први стубац следеће стране. Уз њих би, неизоставно, ишло и неколико фотографија. Многе од њих, снимио је мој отац, вешт у фотографисању, иако нису увек потписане његовим именом – објашњава Хироши Јамасаки Вукелић.
Предратни бројеви „Политике”, каже Х. Ј. Вукелић, нису у потпуности сачувани ни на једном месту. Ни у архиву саме новинске куће, ни у Државном архиву Србије, нити у Народној библиотеци Србије. Народна библиотека Србије, немачким бомбардовањем априла 1941. године, до темеље је срушена, те је тако, у ватри, изгубљен и библиотечки фонд. Неки бројеви су сачувани у непотпуном облику: недостају им неке стране или су, пак, исечени поједини чланци. И поред те отежавајуће околности, бројка од педесет и шест чланака, колико их је у овој књизи, може се сматрати готово коначном.
Остаје много тога нејасног кад је реч о околностима под којима је Бранко Вукелић постао дописник „Политике” из Токија. У својим затворским забелешкама, Бранко Вукелић даје следеће објашњење: „Разменом експресних писама, постављен сам за дописника југословенског дневног листа „Политика”, у коме сам раније објавио неколико текстова”. Син, Х. Ј. Вукелић, међутим, позивајући се на књигу Драгољуба Миливојевића: „Политика – сведок једног времена” (1984), сматра да је његовог оца ангажовао Владислав Рибникар, тада директор „Политике”, и близак сарадник Комунистичке партије Југославије.
А како је Бранко Вукелић стигао у Јапан?
Укрцао се на француски путнички брод који је испловио из Марсеја 30. децембра 1932. године, да би у Јокохаму стигао 1. фебруара 1933. године. Прва вест, послата „Политици”, обичном поштом, са назнаком „Токио, 14. марта”, објављена је у том листу 7. априла. Био је то чланак о катастрофалном земљотресу што је задесио северне крајеве Јапана, убрзо по његовом доласку у ту земљу, а носио је наслов „Рибе зване намасу које претсказују земљотрес”. Тада још није знао, објашњава Х. Ј. Вукелић, да је риба о којој је реч сом и да се на јапанском правилно зове „намазу”.
Чланци Бранка Вукелића, пре свега, прате међународна кретања у вези с Јапаном. Природно је то што су се у средишту пажње Бранка Вукелића стално налазили развој рата који је Јапан започео у Манџурији и настављао у Кини, али и унутрашњополитичка и економска ситуација, као позадина тих дешавања. У чланцима из прве фазе, до 1936. године, честа су јединствена запажања о култури, друштву, навикама и обичајима јапанског народа, што говори о томе да је аутор испољавао силну радозналост и жељу да се што боље упозна с приликама у Јапану, и да их није само изучавао на њему својствен начин – „читањем”, већ је и неуморно одлазио на лице места и тако учио. Чланци ове врсте често су написани у веселом тону, прожети хумором, а неки од њих би се пре могли назвати кратким причама, него новинским чланцима. У њима се, у целини гледано, осећа људска топлина, без имало злонамерности и ироније према тзв. „азијском”. Од 1936. године, број чланака се смањује и у њима преовлађује анализа унутрашње политике и привреде, као и ситуација на Далеком истоку.
Зоран Радисављевић, објављено: у Политици 16.07.2015.
Нема коментара:
Постави коментар