 |
| Јагличић |
Нема границе, нема мере
да мери
простор међ људима.
Испод
снолике атмосфере
неба,
земља се пробудила.
На земљи рат је, неко неком
отвара
вене, кожу с кошћу:
прелази
стално међу метком,
ретко
осмехом и радошћу.
Натопила је земљу крв
и
засејала младе кости
да се
разрасте црни грм
обезљуђене
будућности.
Неко је
топле крви жедан,
не жели
воде, вина неће.
Вечна му
жеђ, а живот - један,
и он -
изгубљен, и без среће.
Јер смо
гинули, и јуначки,
и у
покоље гнани стравне,
сретосмо
се у црној тачки
пострадања
ком нема равне.
Сврши се полет прекретнички
да
приземљи се страшном тлу,
кад смо
се, скоро заверенички,
у
заједничком нашли сну.
И јесте стварност
илузија,
и јесте
живот људски сан,
и сваком
треба инфузија
да се
дочека нови дан.
Због
заједничке домовине,
и да се
нешто вредно памти,
то град
је граду, преко Дрине,
давао
крв, у амбуланти.
Па крвљу којом пене жиле
што не
расу се, већ је збрана,
хује, да
не би пресушиле,
Лепеница
и снена Сана.
Горе и доље дуг пут мости
који
отвара срцу поглед:
колико
треба надљудскости
човек
човеку да помогне.
Аутобус,
пун живих бића,
а не
поворка (леш до леша),
путује с
песмом до открића -
две
братске крви да помеша.
На своје
тле си гордо стао,
да ли у
миру, или рату,
од
најхрабријих јер си бољи:
ниси крв
туђу проливао,
већ своје
крви дао брату
којем
устреба у невољи.
________ Оз најновије књ. Вл. Јагличића СТУБ, 2013.
Белешка о писцу
Владимир Јагличић рођен је 4. новембра 1961.
године у Крагујевцу, а одрастао у селу Горња Сабанта, у учитељској породици.
Гимназију и правни факултет завршио је у Крагујевцу. Објавио је десетак збирки
песама (једну двојезично, на руском и српском, у Москви, 2006. године), три
романа, мноштво прича, огледа и рецензија. Преводи са руског, енглеског и
француског језика. Живи у Крагујевцу.
