УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

Претражи овај блог

петак, 11. октобар 2013.

Три приче / Стојан Богдановић




 
Ограда, 2, угризи времена ( фотодокументација Заветина)
ВУКАШИН ЛОЗАНИЋ ЈОШ ПОКАЗУЈЕ СМЕР

      Ову причу, знате већ, испричао ми је Цоне. Ви ћете проценити колико је занимљива. Моје је било да забележим. Цоне је већ био остарио и споро је причао, да не кажем разглабао је. Изгледало је као да се тешко присећао неких ствари, неких детаља, али то није било због старости, то сам приметио. Једноставно није волео да се тога сети, а ја сам наваљивао, као дете пред спавање, да ми исприча. Није имао куда, није могао да ме се отресе, па је почео:
       Био сам мали и као свако сеоско дете волео сам да се примакнем тамо где седе људи, где пију ракију и воде озбиљне разговоре. Такозвана нова власт, како су је тада звали, се устоличила, али су непријатеље немилосрно гонили и прогањали. Измишљали су их и тамо где их је било и где их није било. Због тога људи нису волели да њиховим разговорима присуствују жене и деца. Сматрали су да жене и деца могу несмотрено да истртљају шта су чули, а ако то дође до ушију оних у кожним капутима ето ти белаја. Богме, многи су заглавили апсу. За њих се знало где су, али многи су нестали. За ове нестале власт је протурала да су побегли преко гране, да стално подривају систем и државу, само они на власти су били држава, а неки од њих су одавно већ били под земљом. Да би било убедљиво, људи из власти су обилазили домаћице тих несталих и стално су нешто тражили, јадне жене су испочетка реговале, временом су се навикле па су дигле руке, и ноге, и пристајале су на све, неке су се и удале за нове властодршце. Раније се говорило, отишла жена за другог човека, па повела са собом и децу коју је изродила са првим. Сада није тако. Није, јер је први човек нестао, некада трагом, а некада нетрагом, а на његово место у његову кућу, код његове жене и његове деце дошао је други човек. Тако је било. А било је и горе, него не умем то да вам испричам. Имовину је држава, тј. нова власт, узела, кажу треба сви да буду једнаки, и домаћини и радници и нерадници, сви. Сви имају стомаке, сви треба да једу, тако су говорили.
        Наше село је пре рата било напредно. Већина људи су били печалбари. Ишли су у свет. Онде види ово, онде види оно, и када се заврши сезона приберу се, доносу паре и разне новотарије. Потроше парице, попију ракују што су жене испекле, до пролећа напумпају домаћице и крену  изнова. 
        Вукашин Лозанић и Миладин Христић су отишли чак у Америку, преко море, и то оно велико море, што га зову океан. Ломатали су се, свашта су радили, нису знали језике. Заглавили су у неком руднику злата. Причали су да је било много тешко. Терали су их што се каже, као бог ђавола. Једва су извукли живе главе. Вукашин који је био вредан човек и који је волео новотарије, по повратку се прихватио трговине брашном и сољу. А Миладин је, од кафане до кафане, уз циганску музику, годинама објашњавао како је у Америци било тешко и како су многи нагарбусили, али је он добро прошао. Миладин се ништа није променио, прича исту причу, разлика је у томе што је раније он свима плаћао пиће, а сада нема ни за своје. А од оних којима је раније плаћао ретко ко се сети сада њему да плати.
          Вукашин је америчке паре уложио у посао. Постао је узоран домаћин. Ишло му. А био је и бистар. Било је ту у селу неколико индустријалаца. Имали су црепане, по целој држави, па и у Бугарској и у Влашкој. Вукашину паде на памет, да би било добро да у селу има струја. Па да се види и дању и ноћу, као у Америци. Крене он да подговара оне за које је мислио да имају вишка пара да праве централу. Неки су се изговалали да немају. Један каже, баш сам јуче уложио паре у нове машине, други каже, ташта ми се разболела, па сам морао да је водим код доктора, а не могу да ти опишем колико је то скупо, и тако редом. Човек може да измисли милон и један разлог да не дâ пару. Уосталом, свако има право да ради са својим парама шта му је воља, осим ако му држава, тј. власт не отме. Вукашин није био малодушан. Покупује он земљу поред реке, тамо где је река била најужа, теснац, и погоди са неком фирмом из Немачке машине које праве струју. Машине ће отплаћивати, а биће инсталиране, доћи ће швапски ижињери да то ураде, када буде преграђена река. Када су неки, од оних који су га одбили, видели да се Вукашин не шали, решише и они да приђу Вукашину, тј. да помогну изградњу електричне централе. Градња бране је почела када су престале пролећне кише, када је река најмања, када може да се прегази. Завршена је треће године, пре јесењих киша. Довезоше Немци америчке машине, које је измислио, тамо у Америци, неки наш човек, звао се Никола, као светац наше цркве, презиме му Тесла, као тесарска секира, тога сам запамтио заувек. Код Шваба нема развлачења. Шваба ради као швајцарски сат. Зна се када се одмара, када ради. Све се зна и све на време.
Машине су биле намонтиране за шест месеци. Дакле, од почетка градње прођоше четири године. Централа би готова. Отварање. Дође и власт, министри, владика, и попови, и учитељи, и бели свет других људи. И краљу су послали депешу. Да се зна. Од Његовог Величанства стиже брзи одговор да се поноси Вукашином, који ради на ползу отаџбине. Сви су хвалили Вукашина, а власт је највише хвалила себе. Вукашин искористи прилику да изненади своје сељане, те ту на тој свечаности, пред свима изјави да могу сви да користе струју бесплатно. Само треба да развуку жицу и да доведу монтера да им пусти струју. Село је засветлело. Вукашин је био презадовољан.
        Прође неколико година од када је почела да ради Вукашинова централа, а он одлучи да прави на раскрсници електрични млин. Зграда је подигнута. Опет су дошли неки Швабе. Стигле су и машине. Би све готово.
Али не лези враже, поче звацкање оружја. Рат. Вукашин каже, Боље би било да није, али кад јесте, ми ћемо са нашима.
         Али како је рат одмицао, ствари су се компликовале. Није се знало који су наши, а који нису. Вукашин се разболео. Паде човек у постељу. Не иде никако. Војске су разне пролазиле кроз село. Нису дирали болесног Вукашина. Сви су га поштовали. Сељаци су му од своје сиротиње доносили најбоље што су имали. Говорили су, Да није било Вукашина, сви би били у мраку. Тако би било и са Америком, да не беше онај наш Србин, Тесла. Али мани сад то, то би требало Американци да знају. Беше мука и невоља. Заврши се рат.
         Дође нова власт. Дођоше наши. Вукашин не устаје из постеље. Наши донели уредбу, сва имовина је народна. Вукашинова централа је сада народна и неће бити као пре рата, од сада сви морају да плаћају струју, према потрошњи. Монтери су исекли струју онима који нису имали пара да плате. Вукашин је одбио да плаћа струју, а није имао ни ове нове паре, а старе су нестале. Потрошио их је градећи централу и електрични млин. Комшије су му кришом донеле свећу, праву свећу од пчелињег воска. Вукашин Лозанић је издахнуо поред свеће. И та се свећа угасила. Ових дана, наши су укинули наше село. Централа још ради, али у нашем селу је марак. Донели су га наши и оставили. Ту је. Млин су развукли. Наши, ко би други. На раскрсници стоји развалина. Вукашин Лозанић још показује смер у коме  је ишло време.
          Цоне се уморио, године су године, и овде би се прича завршила, али он рече, Само да кажем још ово: Ако би требало да кренете са нашима, најпрво се добро распитајте, куда су кренули.


ЗАШТО МЕ СТАЛНО БОЛИ ГЛАВА

Био сам горе у селу. Празно. Држава је затворила наше село. Затварају редом. Само да знате, игра мечка код стринини, па дође и код чичини. Моји пријатељи гледају на фотографијама пропаст. Један ми каже: Плаче ми се...
Други само ћуте, стегло их за гушу. А ја, шта да вам кажем, шта има ту да се каже. Али ево је она од јуче, каже нисам ти рекла „Ја сам из тог краја“. Зашто ми то говори, само да ме чачка. Ионако нисам могао спавам. Легнем синоћ, оно ми се све врти, не могу да склопим мисао, само мотам. Ћутим и куњам, као бесно псето. Жена види, избегава да ми нешто каже. Горко ми у устима. Отпада онај малтер са цркве Св. Николаја, а ја се пипам за главу, мислим да ми отпада са главе, па се тргнем. И све тако. Само се себам.
 Устанем. Као, сетим се једне књиге, Конфуције, Лаоце, Чуангце. Кадгод ми је тешко, тамо нађем нешто да ме смири. Али не знам где сам оставио књигу. И увек кад не могу да нађем неку књигу, најчешће је о књизи реч, али и неке друге ствари, ја оптужим жену, Ти си је негде склонила, а она,  можда када сам брисала прашину... Али сада ње нема. Нема је жена, па нема ни књиге. Ко ће сада да нађе књигу, као да су она тројица отишла чак у Кину. Ма, она жута књига, тачно знам да је ту била. А када је то било, када је ту била, то не знам. Где ли је сада та књига. Идем тако блесав из собе у собу. Књиге свуда по столу и по патосу, поред кревета... Ништа чудно, увек је тако било, ништа необично. Ако је тако, ја знам да нађем сваку књигу, и када је мрак. Тако је било, сада тражим, тражим, па седнем да се издувам. Није од умора, од беса. Кренем поново у потрагу. Саплетем се, нешто сам оборио. Не секирајте се, није кинеска ваза. Шерпа. Кад је то прилупало, ево је газдарица: - Па шта сада тумараш, видиш колико је сати?
Знам, него тражим Лаоцеа.  Ту је, не брини, зар ти баш сада треба, хајде легни.
Ма, само да видим нешто. Добро, ево подигни ове књиге. Погледам: Кортасар, Лаоце, Песоа,... Питам „Па што си то ту ставила?“
Ко ће ту да их нађе?
Хајде, хајде, узми ту књигу, видиш да сам притисла паприке, ти волиш пеглане паприке. Ето, тако ми и треба, као да нисам могао да понесем један камен из Великог Боњинца. Понео сам само тврду главу. Носим у њој своју цркву са које отпада малтер. А моји пријатељи се чуде, зашто ме стално боли глава.


ГОСПОДАР  И  ХАУСМАЈСТОР

       Цоне је причао ову причицу шездестих, кришом разуме се, код Колараца, код Певца или у Пролећу. Прича изгледа отприлике овако:
       У то време стално је била јесен, све до зиме. То је било у оно време када су нас Руси ослободили, јер ови наши, четници и партизани, нису успели да се договоре ко ће да нас ослободи. Руси су то посматрали неко време, па видевши да су са запада кренуле хорде кренуше и они. Ушли су у престоницу, направили су русвај и наставили весело, говорећи „давај, давај, Берлин капут, вотку пит, Њемца убит...“
Људи су имали обавезе и отишли, а оставили су нам слободу. Неки наши су то, брже-боље, протумачили да треба слободно да се уселе у туђе куће и станове, па су то и урадили. Још се нису иселили. У то време, све је било стало, а ја сам пре рата био један од главних лифераната поврћа за Двор, па када су Руси отишли, ја добро промислим, па решим да одем тамо, у Двор да питам, можда им нешто треба. Дођем на капију, и звекнем звекир, два пута, као раније. У оно време, врата се отварала звекиром, није као сада. Сада постоје и покретна врата. Поставе их где год пожелиш. Можеш свуда да уђеш, али не можеш да изађеш, као када уђеш у затвор. Мој унук пре неки дан, својим ушима сам чуо, ево, не померио се са овог места, каже келнеру:- Донеси ми врата, да изађем. Кроз уво ми прође онај познати дугачки звук звекира. Очекујем нестрпљиво да се појави официр, све сам их познавао, а и они мене, године су то. Обично ми каже: - А то си ти, хајде улази. Уђем у портирницу и чекам док врти онај телефон. Кад му тамо они кажу, онда он мени каже:
 -Хајде, знаш где треба да идеш, ја промрмљам, знам, знам, и када ме војник испипа, кренем полако. Али сада није тако. Отворише се вратанца на капији, она мала кроз која можеш само главу да промуљиш, ништа се не види, само чух неки оштар глас: - Шта је, шта хоћеш? Има ли кога?- питам снисходљиво. Нема- дрекну невидљиви, па настави - Господар је у Лондону, а хаусмајстор је на Брионима, хајде бриши одавде док ти нисам гузицу напунио оловом. Окренем се наврат-нанос, па беж. Дођем кући, седнем поред прозора, да размислим. Сви виде да сам се омусио, али не знају зашто. А ја се мислим, како ћу да исхраним жену и децу, и ташту, и шурака, и остале бројне рођаке, моје, али и женине. Руку на срце, они женини, што су досадни! А моји, нису тако досадни као женини, не зато што су  моји, него само зато.
     ______________ Препоручио Мирослав Тодоровић


Нема коментара:

Постави коментар