Грк Томо Дима, сведок

Стизали су, један по један. Једва су ходали. Кост и кожа. Сенке од
људи. Бледи и болних очију. Без гласа. Повремено сам чуо да су дозивали
неког, по имену. Сигурно неког свог. Најмилијег. Тако сам упамтио ваше
војнике. Овако нам је, у лето протекле године, сведочио стари Грк Томо Дима,
последњи живи сведок српских збегова на дугом путу страдања кроз
Албанију.
А пре два дана, Томов унук Козма, професор српског, јавио нам је из Фира:
„Умро је мој деда Тома. Пожелео сам, заправо, обећао сам себи, али и
њему, да ћу написати књигу о томе како је он упамтио поносне српске
војнике и њихово страдање.“
Фир, југозапад Албаније. Град у коме су се прекобројни српски
мученици из транспорта у лукама Љеш и Драч зауставили. Одавде су
наставили пешке, према Валони, после четири месеца голготе кроз беспућа
туђе земље, далеко од отаџбине, завичаја и огњишта.
У Фиру, код грчког становништва, нашли су уточиште. Видали ране од исцрпљујућег пешачења, глади.
„Свака наша кућа примила је српске војнике“, узбуђено је говорио
стари Грк и у нашем правцу пружао руке да нас додирне, па се окретао
према унуку. Као да му се захваљује за тај сусрет, понавља: „Где их
нађе, где их нађе…“.
Томин унук Козма нас је и довео у дом ове породице на два километра
од центра Фира, док смо у сусрет стогодишњици од почетка Великог рата
трагали Албанијом за гробовима јунака. Белезима. Записима. Сећањима. А
једино, живо, најдрагоценије, било је сећање Диме.
Врата његове куће широм отворена. Испред, Томина жена Игора (94) и
снаха Софија пребирале су тек обрани пасуљ. Под надстрешницом сушило се
грожђе и смокве. Бака Игора је била у црнини.
„Три ране носимо мој муж и ја. Три смо сина сахранили… А ми… Ми живи“, говорила је тада.
У соби, лево, на кревету, испод икона Богородице и Светог Томе,
заштитника куће, и старих породичних фотографија, седео је стари Грк.
Сићушан, у белој кошуљи и црним панталонама.
„Из Сербије сте, кажете…“, скинуо је качкет и пружио руку у правцу гласова.
„Ех, Сербија… Намучени сербски народ… И у највећој муци ваши војници
чували су понос и своју веру. Зато смо их поштовали. И помогли им, као
својој браћи. Као својима.“
Ум… Бистар! Мисао… Јасна! Ко би рекао да је старина, одавно, превалио
стоту. На моменте се предавао емоцијама. У причу о страдању српског
народа, уплитао је и секвенце из страдања његове породице и његовог
народа. Пред нама је листао књигу коју је исписала историја.
„Ја сам Грк, али ми то комунистичка, албанска држава никад није
признала. Или Албанац, или патња. Јесмо патили, али смо се држали наше
вере. Она нам је била вреднија од крви.“
Имао је Томо Дима осам година када су у Фир, крајем зиме 1915. године, стигли српски збегови.
Смењивале су се слике из памћења.
„И наша кућа је примила сербског војника. И друге куће, по једног, и
више. Колико је ко могао. Отац мој Александар, говорио је овако: „Ви без
хлеба можете, а они више не могу“. Памтим те очеве речи… Ми смо имали
пекару… Нико од тих војника није затражио ни кору хлеба. А напатила их
је и глад. Напатила и жеђ. Из пекаре смо носили хлеб и у друге куће,
које га нису имале довољно. И сушене смокве, грожђе, маслиново уље… Ми,
деца, нисмо се бунили због обавеза. А нисмо ни смели. Слушали смо оца.
Причао је како сербски војници чувају своје пушке, које су пренели преко
планина. У зиму. Памтим да је с поштовањем све то причао.“
Питао нас, успут, стари Томо Дима, са ватром коју нису угасиле ни године, ни заборав:
„Јесте ли то, и ви, дошли тим путем… преко Скадра, Љеша и Драча…“
И одмах је наставио причу састављену од сопствених сећања,
надограђених очевим казивањима, али и успоменама које је чувао грчки
народ у Фиру.
„Војник који је био у нашој кући, био је добровољац. Не сећам се,
тачно, одакле је. Из кога је места Сербије. Само се добро сећам да су му
ноге биле у ранама, од пешачења. Његова униформа била је дотрајала и
поцепана. Он, као авет. Али се ни на шта није жалио. Понајвише је ћутао.
Сећам се и да је стално држао руку на прсима. Као да се правдао. А није
био на сметњи. Сад могу да кажем, а то сам говорио и деци, нашој кући
је била част што смо му помогли.“
Присећао се и жалио што није било тумача да преведе разговор између породице Дима и српског војника.
„Тај војник, писао је на хартији, нешто што нисмо разумели.
Потписивао се са четири слова… Серб! Показивао је иконицу и стару
фотографију. Говорио нам: „Мајка, мајка. Серб“. Серб, Сербија и мајка су
три ваше речи које сам давно научио.“
Мене је отац слао и до болнице. Била је тамо, на крају вароши. И тамо
сам носио хлеб, и осушено воће, козје млеко. Болница је била пуна ваших
војника, жена и деце. Прави костури. О њима су се бринуле часне сестре,
наши лекари. У ходницима је било много умрлих. Где су их сахрањивали?
Свуда. Тамо сам стално виђао доктора. Још му памтим име. Звао се
Константин Калођери! Стално је он тамо дежурао. Једном сам га затекао,
спустио овако главу у шаке… Плакао је и говорио: „Какав диван народ,
какав народ, да оволико страда“.





Поново удар емоција. Старом Грку су се затресла рамена. Говорио је:
„Било је ваших људи, и ту, у нашем манастиру Светог Козме. Опорављени
су били на молитви. Стајали. Наш свештеник Кристан Петан служио је на
грчком. С њим, ваш свештеник, на старословенском. Ми, деца, донели смо
босиљак. Свештеник је рекао: „Сваком сербском војнику да дате по један
струк“. И ми смо бојажљиво пружали босиљак. Они су нас љубили у косу и
стављали стручак у кошуљу. Игуман Козма Лима им је, после, делио
комадиће црквеног хлеба, и сваком по парче сушене рибе. Касније ми је
отац рекао да су се двојица Срба замонашили у нашем манастиру Арденица.“
Српски војници из збега, после непун месец, кренули су ка Валони. Поново пешице, до луке из које ће се отиснути према Крфу.
Томо нам је још испричао:
„Пуно нашег народа изашло је да их испрати. Свештеници, лекари, деца.
Сви. Они су одлазили, махали нам, захваљивали. Ми смо плакали.“

Певали болесни на постељи

Неки ваши војници су говорили да су комите, причали о отаџбини. Још
памтим ваше сербске песме. Најлепше и најтужније песме. „Српска ми труба
трубаше“ и „Не ли те је жао за твојата мајка“, још живе у мени. Певали
су и болесни на постељи – сећао се стари Грк, а преводио унук Козма.
На наш зачуђени и упитни поглед, откуд је упамтио стихове, Томин унук Козма је уз осмех одговорио:
„Упамтио је он и балканске ратове, само није упамтио, ове, последње деценије.“

Ми се не раздвајамо

Сећам се, кад сам једном, рано, дошао у цркву да свештенику оставим
уље са лековитом травом за Србе, један ваш војник је седео уз цркву и
плакао. Довео је до Фира трогодишње дете, своју кћерку. Објаснио је
свештенику да му је жена умрла пред пропаст земље. Дете није желео да
остави, а све што је имао, потрошио је да га прехрани. Револвер је
сачувао да себи пресуди. Свештеник је позвао мог оца, питао: „Можеш ли
ти да примиш ово дете?“ „Могу“, одговорио је отац и рекао војнику:
„Остави дете, чуваћемо га…, а, ако хоћеш, нека остане у манастиру“.
Војник је одговорио: „Не… не раздвајамо се нас двоје. Само ми помозите
да је гладну на пут не водим“.


Милена Марковић / Новости


Преминуо Грк, последњи сведок страдања српске војске кроз Албанију!