УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

Претражи овај блог

петак, 28. новембар 2014.

Мирослав Тодоровић и Ружица Комар добитници књижевне награде „ХАЏИ ДРАГАН“




 

       
Нешто ме ноћас из невине ведрине,                                                          иза месечевог жарја, дамар птичјих крила мами.                                                                                 Хаџи Драган Тодоровић (Пожега, 1951-2008)


      Књижевну награду „Хаџи Драган“, као знак сећања на књижевника Хаџи Драгана Тодоровића, једног од оснивача књижевних новина „Свитак“, утемељио је 2009. Милијан Деспотовић а награду су до прошле године додељивали Народна библиотека у Пожеги и књижевне новине „Свитак“. Од ове године награду додељују  само „Свитак“. Награда ће се уручивати у местима у којима награђени аутори живе и раде, у Нишу и Билећи.
        Жири је за овогодишње (2014) добитнике награде „Хаџи Драган“ изабрао: Мирослава Тодоровића из Ниша за циклус песама „Стихом светлост вишња“ и Ружицу Комар, из Билеће, за песничку књигу „Јутро на камену“ (Удружење књижевника Српске, Подружница Бања Лука, 2013). 
            До сада су ову награду примили: Верољуб Вукашиновић, Др Милутин Пашић, Владимир Јагличић , Милуника Митровић, Бојана Стојановић Пантовић, Слободан Ристовић, Братислав Јевтовић, Зоран Јеремић,  и Татјана Дан Ракић.
     = извор вести: уредник "Свитка"

уторак, 25. новембар 2014.

Грк Томо Дима, сведок



Томо Дима

Стизали су, један по један. Једва су ходали. Кост и кожа. Сенке од
људи. Бледи и болних очију. Без гласа. Повремено сам чуо да су дозивали
неког, по имену. Сигурно неког свог. Најмилијег. Тако сам упамтио ваше
војнике. Овако нам је, у лето протекле године, сведочио стари Грк Томо Дима,
последњи живи сведок српских збегова на дугом путу страдања кроз
Албанију.
А пре два дана, Томов унук Козма, професор српског, јавио нам је из Фира:
„Умро је мој деда Тома. Пожелео сам, заправо, обећао сам себи, али и
њему, да ћу написати књигу о томе како је он упамтио поносне српске
војнике и њихово страдање.“
Фир, југозапад Албаније. Град у коме су се прекобројни српски
мученици из транспорта у лукама Љеш и Драч зауставили. Одавде су
наставили пешке, према Валони, после четири месеца голготе кроз беспућа
туђе земље, далеко од отаџбине, завичаја и огњишта.
У Фиру, код грчког становништва, нашли су уточиште. Видали ране од исцрпљујућег пешачења, глади.
„Свака наша кућа примила је српске војнике“, узбуђено је говорио
стари Грк и у нашем правцу пружао руке да нас додирне, па се окретао
према унуку. Као да му се захваљује за тај сусрет, понавља: „Где их
нађе, где их нађе…“.
Томин унук Козма нас је и довео у дом ове породице на два километра
од центра Фира, док смо у сусрет стогодишњици од почетка Великог рата
трагали Албанијом за гробовима јунака. Белезима. Записима. Сећањима. А
једино, живо, најдрагоценије, било је сећање Диме.
Врата његове куће широм отворена. Испред, Томина жена Игора (94) и
снаха Софија пребирале су тек обрани пасуљ. Под надстрешницом сушило се
грожђе и смокве. Бака Игора је била у црнини.
„Три ране носимо мој муж и ја. Три смо сина сахранили… А ми… Ми живи“, говорила је тада.
У соби, лево, на кревету, испод икона Богородице и Светог Томе,
заштитника куће, и старих породичних фотографија, седео је стари Грк.
Сићушан, у белој кошуљи и црним панталонама.
„Из Сербије сте, кажете…“, скинуо је качкет и пружио руку у правцу гласова.
„Ех, Сербија… Намучени сербски народ… И у највећој муци ваши војници
чували су понос и своју веру. Зато смо их поштовали. И помогли им, као
својој браћи. Као својима.“
Ум… Бистар! Мисао… Јасна! Ко би рекао да је старина, одавно, превалио
стоту. На моменте се предавао емоцијама. У причу о страдању српског
народа, уплитао је и секвенце из страдања његове породице и његовог
народа. Пред нама је листао књигу коју је исписала историја.
„Ја сам Грк, али ми то комунистичка, албанска држава никад није
признала. Или Албанац, или патња. Јесмо патили, али смо се држали наше
вере. Она нам је била вреднија од крви.“
Имао је Томо Дима осам година када су у Фир, крајем зиме 1915. године, стигли српски збегови.
Смењивале су се слике из памћења.
„И наша кућа је примила сербског војника. И друге куће, по једног, и
више. Колико је ко могао. Отац мој Александар, говорио је овако: „Ви без
хлеба можете, а они више не могу“. Памтим те очеве речи… Ми смо имали
пекару… Нико од тих војника није затражио ни кору хлеба. А напатила их
је и глад. Напатила и жеђ. Из пекаре смо носили хлеб и у друге куће,
које га нису имале довољно. И сушене смокве, грожђе, маслиново уље… Ми,
деца, нисмо се бунили због обавеза. А нисмо ни смели. Слушали смо оца.
Причао је како сербски војници чувају своје пушке, које су пренели преко
планина. У зиму. Памтим да је с поштовањем све то причао.“
Питао нас, успут, стари Томо Дима, са ватром коју нису угасиле ни године, ни заборав:
„Јесте ли то, и ви, дошли тим путем… преко Скадра, Љеша и Драча…“
И одмах је наставио причу састављену од сопствених сећања,
надограђених очевим казивањима, али и успоменама које је чувао грчки
народ у Фиру.
„Војник који је био у нашој кући, био је добровољац. Не сећам се,
тачно, одакле је. Из кога је места Сербије. Само се добро сећам да су му
ноге биле у ранама, од пешачења. Његова униформа била је дотрајала и
поцепана. Он, као авет. Али се ни на шта није жалио. Понајвише је ћутао.
Сећам се и да је стално држао руку на прсима. Као да се правдао. А није
био на сметњи. Сад могу да кажем, а то сам говорио и деци, нашој кући
је била част што смо му помогли.“
Присећао се и жалио што није било тумача да преведе разговор између породице Дима и српског војника.
„Тај војник, писао је на хартији, нешто што нисмо разумели.
Потписивао се са четири слова… Серб! Показивао је иконицу и стару
фотографију. Говорио нам: „Мајка, мајка. Серб“. Серб, Сербија и мајка су
три ваше речи које сам давно научио.“
Мене је отац слао и до болнице. Била је тамо, на крају вароши. И тамо
сам носио хлеб, и осушено воће, козје млеко. Болница је била пуна ваших
војника, жена и деце. Прави костури. О њима су се бринуле часне сестре,
наши лекари. У ходницима је било много умрлих. Где су их сахрањивали?
Свуда. Тамо сам стално виђао доктора. Још му памтим име. Звао се
Константин Калођери! Стално је он тамо дежурао. Једном сам га затекао,
спустио овако главу у шаке… Плакао је и говорио: „Какав диван народ,
какав народ, да оволико страда“.


rep3 Преминуо Грк, последњи сведок страдања српске војске кроз Албанију!


Поново удар емоција. Старом Грку су се затресла рамена. Говорио је:
„Било је ваших људи, и ту, у нашем манастиру Светог Козме. Опорављени
су били на молитви. Стајали. Наш свештеник Кристан Петан служио је на
грчком. С њим, ваш свештеник, на старословенском. Ми, деца, донели смо
босиљак. Свештеник је рекао: „Сваком сербском војнику да дате по један
струк“. И ми смо бојажљиво пружали босиљак. Они су нас љубили у косу и
стављали стручак у кошуљу. Игуман Козма Лима им је, после, делио
комадиће црквеног хлеба, и сваком по парче сушене рибе. Касније ми је
отац рекао да су се двојица Срба замонашили у нашем манастиру Арденица.“
Српски војници из збега, после непун месец, кренули су ка Валони. Поново пешице, до луке из које ће се отиснути према Крфу.
Томо нам је још испричао:
„Пуно нашег народа изашло је да их испрати. Свештеници, лекари, деца.
Сви. Они су одлазили, махали нам, захваљивали. Ми смо плакали.“

Певали болесни на постељи

Неки ваши војници су говорили да су комите, причали о отаџбини. Још
памтим ваше сербске песме. Најлепше и најтужније песме. „Српска ми труба
трубаше“ и „Не ли те је жао за твојата мајка“, још живе у мени. Певали
су и болесни на постељи – сећао се стари Грк, а преводио унук Козма.
На наш зачуђени и упитни поглед, откуд је упамтио стихове, Томин унук Козма је уз осмех одговорио:
„Упамтио је он и балканске ратове, само није упамтио, ове, последње деценије.“

Ми се не раздвајамо

Сећам се, кад сам једном, рано, дошао у цркву да свештенику оставим
уље са лековитом травом за Србе, један ваш војник је седео уз цркву и
плакао. Довео је до Фира трогодишње дете, своју кћерку. Објаснио је
свештенику да му је жена умрла пред пропаст земље. Дете није желео да
остави, а све што је имао, потрошио је да га прехрани. Револвер је
сачувао да себи пресуди. Свештеник је позвао мог оца, питао: „Можеш ли
ти да примиш ово дете?“ „Могу“, одговорио је отац и рекао војнику:
„Остави дете, чуваћемо га…, а, ако хоћеш, нека остане у манастиру“.
Војник је одговорио: „Не… не раздвајамо се нас двоје. Само ми помозите
да је гладну на пут не водим“.


Милена Марковић / Новости


Преминуо Грк, последњи сведок страдања српске војске кроз Албанију!

недеља, 23. новембар 2014.

Eksponati sa buvljaka

Izložba “Muzej detinjstva”, u okviru koje je umetnik Vladimir Perić izložio stvari koje je godinama sakupljao na “buvljim“ pijacama, a asociraju na detinjstvo, do 30. oktobra će biti otvorena u Studentskom kulturnom centru. Ova postavka je samo jedna u nizu akcija koja ima za cilj da promoviše ideju da se otvori Muzej detinjstva.
- Izložen je veliki broj fotografija, ali postoji i nekoliko vitrina u kojima se nalaze stare igračke. Tu je svih 11 modela gumenih igrački Miki Mausa, koje je svojevremeno napravila fabrika “Biserka” iz Zagreba, zatim ambalaža bonbona “505 sa crtom”, plišane igračke punjene slamom, kao i stare kutije za užinu i dečji metalni koferčići – kaže Perić

Perić je ideju o Muzeju detinjstva formulisao 2006. godine od kad je održano desetak izložbi sa ovom tematikom. Kako kaže, eksponate koje je izlagao sakupljao je godinama odlazeći na “buvlje” pijace.

- Uočio sam da na “buvljaku” postoje jako zanimljive stvari kojih se sećam iz detnjstva. Bilo mi je interesantno da izvučem emociju iz predmeta ili drugih stvari koje ljudi prepoznaju iz detinjstva. Prvo sam počeo da akumuliram razne igračke, zatim stare fotografije, školski pribor, omote od slatkiša, zanimali su me samo detalji koji imaju emotivnu vrednost – ističe ovaj multimedijalni umetnik.

Perić je sakupljao sve što ga je asociralo na svoje detinjstvo, ali onda je malo proširio priču. Išao je logikom da kako određene stvari njega podsećaju na period kad je bio dete, tako neke malo starije ili mlađe, asociraju neke druge ljude. Želja mu je da do 2016. kada će biti deset godina kako je započeo ovaj projekat, “Muzej detinjstva” postane realna institucija.

-Ovo je bila samo fiktivna institucija, samo naslov, ali vremenom, posle svih izložbi, pojedini ljudi misle da bi to moglo da preraste u pravu instituciju. Nadam se da će tako i biti – kaže Perić.
 
Monografija za početak
Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da će Muzej detinjstva zaista biti otvoren 2016. godine kako sam zamislio, ali za sada je sigurno da će sve to prerasti u jednu veliku monografiju – obećava Vladmir Perić.
      = Izvor: BLIC online

четвртак, 20. новембар 2014.

Crnjanski na nemačkom | druga knjiga „Kod Hiperborejaca“




U IZDANjU kuće „Leipziger Literatur Verlag“ upravo je
objavljena druga knjiga „Kod Hiperborejaca“ Miloša Crnjanskog u sjajnom
prevodu dr Elvire Veselinović. Ovim delom zaokružen je trogodišnji napor
nemačkog izdavača Viktora Kalinke, vlasnika ove kuće, međunarodnog
udruženja „Crnjanski“ iz Berlina i Ministarstva kulture da velikan
srpske književnosti bude dostojno predstavljen čitaocima nemačkog
govornog područja.
Pre nekoliko godina Kalinke je objavio knjigu svojih
poetskih dijaloga sa Crnjanskim, kao i prevod stihova „Lirika Itake“ u
saradnji sa Kornelijom Marks, slavistkinjom iz Halea i pesnikom Stevanom
Tontićem. Pre tri godine osnovano je međunarodno društvo „Crnjanski“ i
objavljena prva knjiga „Čupavi konji sa Islanda“ sa poglavljem iz
„Hiperborejaca“. Najveći nemački izdavač „Zurkamp“ objavio je iste
godine nova izdanja „Dnevnika o Čarnojeviću“ i delove iz knjige „Itaka i
komentari“ u odličnom prevodu nedavno preminulog Petera Urbana. Sledeći
naslov je bila studija o nemačkim prevodima „Lamenta nad Beogradom“,
koja je u izdanju renomiranog „Peter Lang Ferlaga“ objavljena kao
projekat Kornelije Marks i Milorada Živojnova. Prva knjiga „Kod
Hiperborejaca“ pojavila se pred čitaocima prošle godine, a druga ovih
dana.
- Prevođenje „Kod  Hiperborejaca“ je izuzetno važno, jer je u tom delu Crnjanski dao
autentična srpska stanovišta na onovremene evropske izazove, koji su
aktuelni i danas
- kaže Milorad Živojnov, predsednik udruženja „Crnjanski“. - Druga
knjiga „Seoba“ i „Roman o Londonu“ bi u sledeće tri godine trebalo da
okončaju naše zajedničke napore.

Crnjanski na nemačkom | Kultura | Novosti.rs