УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

Претражи овај блог

недеља, 06. децембар 2015.

МИТРОВСКЕ ЗАДУШНИЦЕ НА БРДУ ЈЕВИК ПОНАД КЊАЖЕВЦА / Стојан Богдановић

МИТРОВСКЕ ЗАДУШНИЦЕ НА БРДУ ЈЕВИК ПОНАД
КЊАЖЕВЦА



Ову причу није ми као оне раније испричао Цоне. Он је био
присутан. Заједно смо је слушали када ју је причао Вилотије Савић
Лоте, бушач за дубинско бушење у Тимочким рудницима угља, из
сврљишког села Бурдима, чији је отац био Драгољуб Савић, Љуба
Ћоса, граничар, такође, Бурдимац, а Живка, Љубина жена је од
Вучића из Гушевца.
Ови сада причају разне искривљене и нетачне ратне приче.
Утркују се ко ће наћи уверљивијег сведока, то значи да је на
већем положају, који би потписао да је тај и тај био у рату против
окупатора. А тих ратника је било врло мало, али су зато измишљене
нове категорије, симпатизер, помагач, достављач... Праве ратнике
смо видели октобра када је протутњала силна руска војска. Од тада
до данас су се само умножавали борци, па и сведоци, тако да су се до
смрти маршала накотиле дивизије и дивизије, и четника и партизана.
Четници и партизани су наставили рат и после рата. Рат се води и дан-
данас, само су се средства променила, а и методе борбе и стратегија
и тактика. Главне методе су: отимачина, подметачина, опањкавање,
олајавање, пребројавање, пребојавање, заседе, заседања,... Свака од
ових метода је најглавнија, а тек њени актери, од којих је сваки и на
једној и на другој страни, зависно од тога ко превлада. Дешава се да
неког момента сви буду партизани, а већ за неколико месеци све се
истумба, па су сви четници. Једу и пију заједно
, веселе се заједно,
иду заједно на освећење споменика браћи која су изгинула у свим
могућим ратовима.
Срећом, рањен сам на Сремском фронту. Ево, овде кроз
браду ми је прошао метак, онда су ме пребацили у руску болницу
у Вршцу и тако сам остао жив. Из нашег села су сабрали више од
стотину момака. Са Сремског фронта вратили смо се само Лека и ја.
За време рата неки од њих су се крили по подрумима, по појатама, у
земуницама, неки су као били у неким војскама. Дражини, Пољска
стража, Партизани, Љотићевци, Недићевци,... све гологузија. Наиђу
тако и саберу нас, поведу нас и до суседног села сви се разбеже.
Изем ти војску. Први пут сам видео војску кад су Руси дошли.
Испод њих се и земља тресла. Стигнем некако до Књажевца, рат се
завршио. Тако су рекли. Стиже и зима. Богојављање, Свети Јован.
Обучем нове дреје и кренем у цркву да пресечемо колач. Такав је
ред. Слава. Таман сам се вратио, кад дођоше они наши. Кажу, Друг
Вилотије Савић, видим да је нешто озбиљно. Помислих да је опет
мобилизација, а онај мршави само сева очима, каже, Пођи са нама.
Кренусмо у КНОЈ - знам где је, како не знам, сад је тамо музеј, одмах
изнад цркве. Уведоше ме у подрум. И сад ће онај мршави, Је ли,
Вилотије, шта тражиш ти тамо? Где? питам, Знаш ти где си био
јутрос, Па у цркву, Па тамо, Па знаш ти зашто се иде у цркву? носио
сам колач, слава. Кад ме отпозади удари онај дебели у тил, све звезде
сам избројао, као да ме је тенк ударио, Слава кажеш? А ја га као
питам, кобајаги, само да кажем нешто, Шта хоћете, бре, ви од мене,
комесар је говорио све време рата да ће бити демократија?! Добро
су ме измлатили. Нисам смео ником до данас да кажем. Прошло је
педест година. Од комесарових прича ништа није било. Чуо сам да
су га отерали на Голи оток - не знам где је то, мора да је далеко.
Није се још вратио отуда. Избацили су ме тако изубијаног, скинули
су ми чин. Пре рата сам био пинтер, а сад су ме избацили на улицу.
Прихватим се ту код Николе кафеџије да чистим кафану... Мора да
се једе.
Његов син Славиша, мој брат и ја на Митровске задушнице,
стојимо поред споменика на коме пише, Надица и Вилотије
Савић. Палимо свеће и спомињемо наше врле родитеље. Источно
православно гробље у Књажевцу. Чудно, православно, али има и
западно! И оно је православно. Гробље отишло у висину. Стигло до борове шуме. Шума се црни. Види се издалека, црна, мрачна, а види
се издалека, не зато што сам је ја са младим горанима садио, него
што су ту сахрањени наши сељаци које су наши стрељали. Када су
их ослободили од окупатора, решили су да их ослободе и од живота.
Брат ми каже да су пре неку годину поставили крст, тамо са оне
стране, али од преко осам стотина, стрељаних сељака, Торлака, нема
ниједно име. Погледам пут борове шуме, а она црна, да црња не
може бити, зацрнила брдо Јевик понад Књажевца.
Настављам причу коју ми је Лоте причао, С времена на
време из Београда је долазио у обилазак републички милицијски
главешина Роде, који је био пореклом из овог краја. А сељаци, они
који су били у затвору, а и они изван затвора, су шаптали, Дошао је
Роде, а они други су понављали, Значи, пак се празни затвор. Тај ехо
не умину, доспе и до нас. Ко зна докле ће нас походити.
Изгледа да је то српски усуд, не знају се имена жртава, а зна
се име зликовца. Ми, који смо као десетогодишњаци, садили борове,
нисмо знали да су под нашим ногама српски сељаци, Торлаци,
стрељани за пример. Дакле, ни због чега. Још носимо на петама
земљу са Јевика, борови још шапћу. Не зна се шта се чека, да ли хук
борова или земља са Јевика да нас стигне! Близу смо. Поздрављамо
се са Надицом и Вилотијем идемо да запалимо свеће код Миодрага
и Гордане. Палимо, палимо, зато што се све угасило.
     = извор: из недавно штампане Богдановићеве књиге, стр. 40 - 42. ( БОГДАНОВИЋ, Стојан, 1944 - /   Изабране: приче. - 1. изд. Ниш: Наис принт, 2015. - 127 стр.- 20 цм- ISBN 978-86-89485-21-9

Нема коментара:

Постави коментар